Локална самоуправа је аутономни систем управљања локалним заједницама, конституисаним на ужим деловима државне територије. Она је и основна организација власти. Развијеност локалне самоуправе је и један од услова демократије и правне државе. Како је самоуправа локалним заједницама право грађана обично гарантовано уставом, за државу оно значи обавезу да створи услове за континуирано функционисање локалне заједнице као целине.

У Србији, јединице локалне самоуправе су општине, градови и град Београд, како пише у Уставу РС из 2006. године који одређује положај јединица локалне самоуправе, надлежност општина, правне акте које доноси, органе, надзор над њеним радом и заштиту. Закон о локалној самоуправи разрађује ове категорије, тако и обавезу Републике односно територијалне аутономије да обезбеде средства јединици локалне самоуправе када извршава права и дужности из круга поверених послова. Такође, Законом о министарствима из 2007. године предвиђа се формирање Агенције за развој инфраструктуре локалне самоуправе као стручне службе Владе РС чији је циљ равномерно подстицање развоја и унапређење инфраструктуре локлне самоуправе повезивањем финансијских организација, представника надлежних органа других земаља, градова и општина и одређивањем тзв. приоритетних инвестиционих пројеката.

Најочигледнији проблем који смо уочили у управљању запосленима у локалној самоуправи јесте константан раст броја запослених. Повећање броја запослених није оправдано на пример повећањем броја становника, или повећањем територије, или економским развојем, нити је после тога дошло до повећања квалитета услуга. Штавише, истраживање спроведено у овој области није указало на постојање емпиријских доказа да је повећани број запослених у извесним јединицама локалне самоуправе на било који начин допринео побољшању учинка њихових служби - осигурање бољег квалитета услуга грађанима и правним лицима. Штавише, прекомерна запосленост у неким јединицама локалне самоуправе довела је до сталних притисака на општински и национални буџет, што значи да су, уместо да буду коришћена за опште добро, буџетска средства трошена на неделотворну и преувеличану локалну администрацију. Прво питање које се поставља на основу посматрања праксе примене постојећих одредаба односи се на поступке и критеријуме који се примењују приликом закључивања уговора о запослењу. Сходно постојећим одредбама, радници могу бити запослени на основу јавног конкурса, или преузимањем из државних органа или других јединица локалне самоуправе. Резултати емпиријских студија које је спровело Министарство за државну управу и локалну самоуправу у вези са радним статусом запослених у локалној самоуправи указују на многобројне недостатке када је реч о планирању људских ресурса, поступцима запошљавања нових радника, распореду постојећих службеника, оцени учинка, финансијској накнади и унапређењима. Дакле, утврђено је да је управљање људским ресурсима у локалној самоуправи заказало.

Партократија и непостојање одговарајуће концепције политике запошљавања у локалној самоуправи довело је до тога да нема довољно адекватно квалификованог, искусног, оспособљеног и стручног особља наравно ако се не рачунају оспособљени кадрови за лепљење плаката, делење флајера, прикупљање сигурних гласова и сл. Следеће питање које се поставља на основу процене постојећег стања односило се и увек ће се односити докле год партократија узима данак Србији јесте: да ли су ови наведени кадрови који су били радно ангажовани само за време и у време предизборне кампање довољно образовани, искуствено подобни, једном речју квалификовани за јавне функције или за посао у јавној управи?

Законодавства којим се уређује запошљавање у јединицама локалне самоуправе то не дозвољавају! Али партократија дозвољава!

Постало је очигледно да је главни разлог за ситуацију у којој јесмо – партократија. Систем који је политичке партије претворио у агенције за запошљавање, а НСЗ (Национална служба за запошљавање) у административну агенцију за „лупање“ печата у картоне за евиденцију.