Прва ствар коју менаџери треба да науче је како да организују запослене да обављају посао који им је дат, а не како да они сами обаве посао. То често није пријатна ситуација.

Бити менаџер и то добар, није лако. Треба дати подршку другима, мотивисати запослене, хвалити успехе других, а себи све то ставити на последње место. Многима се то чини немогућим, превише тешким задатком или јасније многи су сувише сујетни да би препознали и признали туђе квалитете. Форбс (Forbes) открива 5 најчешћих грешака које чине менаџери:

Политика отворених врата; добро је ако менаџер води политику „отворених врата“, односно својим запосленима омогућава да изнесу приговоре и проблеме. Али то није довољно, менаџер мора бити са и међу запосленима и разговарати с њима. Није лако доћи у канцеларију. Осим неколико менталних баријера, запослени мора проћи и понеког асистента, или секретарицу, прекинути менаџера у неком послу и рећи нешто што је најчешће лоша вест. Осим тога, менаџерска канцеларија је менаџерски терен. То никоме није пријатно. Дакле, није довољно рећи „Моја су врата отворена за све“ и чекати да неко дође и изнесе шта има, да ли су предлози у питању или приговори или жалбе. Менаџер мора да проводити време са запосленима и открива проблеме.

Дељење одговорности; многи менаџери воле „дати одговорност“ запосленима, али то се веома често ради без размишљања шта се под тиме подразумева. То је, на пример, као да неком кажемо „Твоји проблеми су твоја ствар, немој ме замарати са тиме“. Када запослени одбију преузети одговорност, то обично нема везе са мањком жеље за радом или неразумевањем концепта одговорности. Запослени једноставно не осећају да могу задатке одрадити сами и боје се могућих последица ако нешто не крене како треба.

Реорганизација; Кад год дође до проблема у компанији, менаџерима прво падне на памет - реорганизација. На крају, најчешће се добије још већа штета и потребно време за опоравак фирме је дуже. У том периоду фирма губи време , новац, репутацију, а проблеми остају. Из овога се може закључити да сама структура организације није проблем, већ сам менаџмент.

Презапосленост; људи воле да причају о томе како су презапослени. То им даје осећај да су важни и корисни, али је то истовремено велика грешка. Ако је менаџер стално презапослен, значи да нема увид у ситуацију међу запосленима, да не зна уредити приоритете и да, на крају, није претерано способан. Наравно да је нормално да је неко презапослен један дан или једну недељу, али ако је то стално стање, онда нешто није у реду.

Стална потрага за „правим“ људима; организације које стално траже нове и „праве“ људе најчешће не схватају да је проблем у њима, већ сматрају да је мањак одговорности међу запосленима главни узрок проблема. Уствари, проблем је у менаџерима који не успевају обучити, подржати и мотивисати запослене да би они постали „прави“.