Пише: Милица Јаковљевић

Египћани, за које се верује да су потомци Месопотамаца, припадају древној цивилизацији око које и дан данас постоје мистерије и генерације историчара их изучавају. Шта је у свему томе било фасцинантно да буди радозналост?

Сви ће у глас рећи - ПИРАМИДЕ.

Њихова градња, начин, па и ко их је градио и како се довлачио онолики камен, још увек праве мимоилажења у мишљењима и најученијих људи кроз векове. Постоје тврдње да кад би се повукла оса од врха пирамиде до центра, одступања би била милиметарска. Односно, то је толико прецизно изведено да у данашњој технологији не постоји машина која би то могла толико тачно да направи, а они пак никакве машине нису имали.

Египат нису градили робови како се желело представити одувек. Камен су на санкама од обале Нила до предграђа данашњег Каира вукли радници, запослени. Градњу су завршавали мајстори, занатлије. Све то су водиле архитекте. У данашње време, у коме сви желе да буду главни и да држе само оловку у руци, физички рад је веома запостављен и деградиран. Поставља се питање како је до тога дошло? Као што сви знамо, без спретних руку да било шта направе, сви инжењери овога света могу своје пројекте да баце у ђубре! Поред пирамида, када причамо о Египту можемо говорити и о првим ШТРАЈКОВИМА ЗАПОСЛЕНИХ. Осећај важности да учествују у тако великим пројектима сигурно је био присутан и додатна мотивација им није требала, али им је требала плата! Млади Египћани су имали породице и желели су да их обезбеде и донесу им оброк на сто.

За време Рамзеса 3, који се кроз историју сматрао највећим владаром Египта, али и диктатором , градња пирамида је цветала и напредовала. Радници на истој били су плаћани водом и хлебом. Догодило се то, да је закаснио или није желео да им исплати плату и да је мислио да ће то тако проћи! Млади радници били су паметнији од свих у 21ом веку, они су знали да је спас само у заједништву и да се мора делати одмах! Обуставили су радове и отишли пред Рамзеса, захтевајући оно што им припада. Онако строг и дрчан сигурно је био изненађен, али авај, без њих могао је бити највећи човек на свету, историја то не би упамтила да није толико грађевина оставио иза себе. Били су му потребни радници, да би осведочили његову величину! Испунио је њихове услове и вратили су се на градилиште. Исту ствар покушао је још два пута у својој владавини, али је добио исти одговор, те је иако оштар и ауторитативан владар схватио да гомила људи није лако заменљива и да мора испуњавати услове које им је обећао, ако жели да посао буде обављен!

Данас у Србији у 21 веку ми имамо људе који су запослени али немају плату да то докажу! Имају плату, али немају уговор да то покажу и буду уписани у ПИО фонду! Немају ни плату ни уговор, али обављају „пробни рад“, после ког ће можда бити примљени на уговор од месец дана или највише три. Наравно, имамо и оне који имају и плату и пријаву и уговор на неодређено, није то само утопија. Само немамо свест о заједништву, јер су нас поколебале године промена, транзиције. Капитализам нам је савио главу и претворио нас у робове. Сами смо себи то допустили!

Када нам мали предузетник (или боље речено мала душа) закине део плате или целу под изговором да су му тешки дани и да ће нам платити чим пре, па дође следећи месец, па следећи, дуг се вуче или се анулира па се направи нови, ми немамо свест да морамо одмах да реагујемо него чекамо! Чекамо да то нарасте на три месеца, па 6, па 12 месеци и онда више и не знамо како ћемо наплатити свој рад, али настављамо да радимо у нади да ће се он дозвати памети.

То вам је оно, кад не очекујете да ће вас појести лав само зато што ви не једете лавове?!

Послодавац који има људскости у себи, прво ће одвојити за вас и ваше плате, јер вас цени као човека и свестан је да ништа не би зарадио да вас нема. Онај који то не ради гледаће да се тако провлачи онолико колико му сами допустите! Запамтите, у пословном односу две стране имају користи, не чини вама послодавац услугу, нити ви њему.

Када се ради о фабрикама и бившим гигантима, радници су излазили на штрајк тек након 12 или 24 неисплаћене месечне зараде, па ко ће то сад да вам исплати браћо мила?! Разуме се да су се ти људи надали, стрепели, а често били и јако везани за фабрике у којима су им очеви радили, они децу отхранили, али ако нисте добили 3 плате, како очекујете да ћете добити 12?

Зашто сам повукла паралелу између Египта и данашњице?

Зато што морамо бити свесни да смо заједно најјачи и да ми некоме требамо као што и нама треба тај хлеб на столу. Да нема чекања да се дуговања накупе. Да морамо бити колегијални и морамо се вратити својим коренима, заједништву и слози. Не само ми на Балкану, него на глобалном нивоу. Само тако нас корпорације неће појести за доручак, испљунути до ручка, а до вечере наћи новог радника, па док издржи.

Само тад ћемо бити третирани као људи, кад устанемо против угњетавања и подржимо колегу до нас! Све и ако је само њему неправда учињена а ми смо добили унапређење, немојте се заваравати и немојте никада мислити да сте Ви нешто посебно и да сте недодирљиви! Оно што може задесити колегу и нас чека сутра!

Кад су могли Египћани, који су имали „три и по“ занимања и једног владара који је одлучивао о свему, ваљда и ми можемо имати мало више кичме у 21 веку, пред својим малим послодавцима!


Милица Јаковљевић, дипломирани правник који је заљубљен у маркетинг. Обожавалац реклама, борац и занесењак. Писац који је велики ентузијаста да са речју као главним и јединим оружјем може освојити боље сутра за све.

Имате потребу да разговарате о вашој организацији и управљању људским ресурсима и/или развоју? Јавите се данас!