Пише: Братислава Радовановић
Ако неко од ваших колега лоше прича о вама, то је само зато што нема ништа добро да каже о себи. Дакле, ко влада правом информацијом, влада пословном трач ситуацијом. Бити свестан тога је и више него потребно за очување радне позиције.
Било да је у формату породичног или радног окружења, оговарање је свима и без устезања, најблискији облик разбибриге и млаћења празне сламе. Млаћење некима пружа душевну храну и једини вид изражавања сопства, а опет, где је ту сопство када се бавите туђим животима? Можда, баш у тој омлат пракси, јер ко млати њему се то некада и исплати, кажу конзументи тих млатилица. Добар или лош, сваки се глас у свим фирмама чује, а они форматирани као полтрони, су најбољи преносиоци тих мисаоних артикулација. Ко о чему, свекрва о снајки, колегинице о колегиницама, а баба о нуклеарној физици. Наравно, баба увек о уштипцима, а тај уштипак је заправо срж сваке комуникације. На послу се ради, одговара али и оговора свако. Руморно комуницирање има терапеутско дејство, те се не бира ни место, ни време, као ни актери да се без обзира и без образа оплете и по бабу и по стричевима. У том обичајном праву најбоље се доказује да бој на послу бије убојита реч, наравно она специјална тзв. "изалеђанка". Када шеф пожели добро јутро и успешан дан, а онда и изда иснтрукције, следеће што следи је свакако онај унутрашњи гласић терања шефа у три лепе "Кон Тики" дестинације. Затим следи климоглав, одлазак шефа и гласна исповест о неправедности и безобразлуку бахатог послодавца илити оговарање најсочније што се зна. Ко то није радио, заправо никада није ни радио, то јест ћутао, слушао, а онда оговарао.
А на почетку бејаше реч, а та реч на послу поста трач, слатки грех којем ретки могу да одоле. Трач је увек безазлено занимљив део радног времена. Може се зато, са умереном сигурношћу тврдити, да не постоји нико, ко бар једном није учествовао пасивно или активно, у процесу размењивања тих оговарачких информација. Грешне мисли, непроверени подаци упаковани у пикантеријама, најслађе се преносе из канцеларије у канцеларију. Та игра увек има тенденцију бескрајног надограђивања, и добра је све до момента, док неко заиста не поверује у истинитост, и онда враг односи трач шефу и ето драме у најави. Нека глава бива препозната као глава која много прича, а није по пословном бонтону причати устима пуним празних прича. Од тог празноверја и чинодејствовања трачевима, безброј је примера добијања не тако славних титула. Надимци су најблажи, али поткраду су ту и они недостаци у људскости, као примери личног дефекта. Најчешће се циљно фабрикују лажне приче, како би наравно колегиници пукла чарапа или у најгорем случају добила отказ. Поштеђених нема, свако је мета тих углавном отровних стрелица, које заиста могу да загорчају радну атмосферу, али и живот. Сваки је човек заиста прича за себе. Свака прича има ту једну, твоју страну и ону свачију, која се преносећи од уста до уста, претвара у фантастику која заслужује место у рубрици "веровали или не". Брига о свакоме је непотребна, а многбрижност је болест палог човека. Особа која није у миру са самим собом, показује на послу потребу да причама сакрије своје незадовољство, тако што се бави теоријама завере о другима.. Тај експерт за односе са трачевима, није ни зинуо, а већ је слагао. А за лаж је само потребна машта, а трач је лаж. За истину је потребна храброст, али нажалост свако ко се усудио да на послу издејствује да истина изађе на видело, тешко да је добио статус победника. Јалове су то битке, када покушавате да спречите да се приче о вама на послу преокрену у вашу корист. Потребна је моћна логистика, а и узимање у обзир она елементарна неписана правила, да је најштетнија навика причљивост, а ћутање најтеже умеће. Отуда би речи морале да буду благе, а докази јаки.
Ћутање дефинитивно сабира, а речи расипају, мржњу, завист, похлепу. У канцеларији треба да постоји пословник о причању и оговарању, дакле ћути о ономе што не знаш, а ономе што знаш говори кратко. Познато је да мало људи зна много, а много људи зна мало. У том међупростору сви се одају пороку оговарања, сви су тобоже чули, видели нешто и најчешћи извор је "рекао ми је човек". Неименовани човек даје мистерију трачу, али и повод да се посумња у истинитост. Дакле, ко влада правом информацијом, влада пословном трач ситуацијом. Бити свестан тога је и више него потребно за очување радне позиције као и чињеница да су људи углавном боје да верују другим људима, говоре истину и буду своји. Ако неко од ваших колега лоше прича о вама, то је само зато што нема ништа добро да каже о себи. Трач је варка. То је фатаморгана у стерилним канцеларијама. То је опасна и ипак више лоша него добра разбрибрига, те би ваљало остати ван тог трачарског клана. Нека као и на почетку онда буде реч, али лепа и блага и као таква остане и до краја радног времена, да колегама буде добро сада и у свим канцеларијама.
Братислава Радовановић је рођена 1983. године, дипломирала на Факултету политичких наука у Београду, одсек новинарство и комуникологија. Љубитељ и конзумент добре писане речи, културе, слободе, истине, аутентичне креације, духовитости, духовности и хуманости.
