Пише: Сања Ђурђулов

Имају ли директори, било да су мали приватници или оснивачи већих фирми, права постављати своја правила по којима ће функционисати њихов систем који су основали, и у којој мери?

Замислите ситуацију у којој директор говори свом запосленом након састанка или расправе - "Ако ти се не свиђају правила, тамо су врата, па сам изабери". Сигурно се многима и догодило. Звучи као уцена, јел' тако? И ви у тој ситуацији сигурно осетите да у тим његовим/њеним речима нешто није како треба...

Гледајући са етичке стране пословања, сваки запослени у једној компанији, на свакој позицији, има право да се ту осећа сигурно, заштићено и поштовано, а један од начина да се тако осети јесте успостављена здрава корпоративна култура. Раније су се за то залагали синдикати који данас постоје у малим траговима, рушењем социјалистичког и комунистичког система. Створила се нова - капиталистичка култура која не подржава етички принцип пословања. Стога послодавци у циљу остварења што више зараде, прибегавају различитим алатима који често девалвирају интегритет запослених. Са етичке стране гледано, овакве ситуације апсолутно нису у складу са том поставком.

Било би добро када би послодавци омогућили запосленима право да изнесу своје мишљење, ставове и предлоге у вези са обављањем посла, као и да се њихово мишљење саслуша, а да због тога не трпе последице.

Такође, у оним организацијама где постоје синдикати да им се омогући да својим учешћем дају допринос у оспособљавању у раду на превенцији и спречавању злостављања, као и да „пруже добар пример тако што ће се према свима понашати љубазно, са достојанством и уз дужно поштовање“.

Врло је јасно из овог навода да су послодавци условљени одређеним оквирима унутар њиховог личног бизниса, без обзира што је он сам покренут са њихове стране. Свака идеја изискује правила да би правилно и била спроведена, а зарад служења појединцу и друштву као таква.

Законом је изричито забрањен било који вид злостављања на раду и у вези са радом запослених и других лица ангажованих ван радног односа (лица која обављају привремене и повремене послове или послове по уговору о делу, лица на стручном оспособљавању и усавршавању код послодавца без заснивања радног односа, волонтере и свако друго лице које учествује у раду код послодавца, по било ком основу).

Такође, треба нагласити да се Закон примењује на све послодавце који су дефинисани Законом о раду („Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) – свако правно и физико лице које запошљава или радно ангажује једно или више лица, Законом о државним службеницима(„Службени гласник РС”, бр. 79/05, 81/05 – испр., 83/05 – испр., 64/07, 67/07 – испр., 116/08 и 104/09) – према коме права и дужности послодавца у име Републике Србије врши руководилац државног органа, као и послодавце и запослене у органима аутономне покрајине и локалне самоуправе у складу са Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник РС”, бр. 48/91, 66/91, 44/98 – др. закон*, 49/99 – др. закон**, 34/01 – др. зак он***, 39/02, 49/05 – одлука УСРС, 79/05 – др. закон, 81/05 – испр. др. за кона и 83/05 – испр. др. закона).

Као закључак, можемо само да изведемо да закони који регулишу радне односе не препознају „ГАЗДЕ“ већ само ПОСЛОДАВЦЕ. Иако послодавци лично сматрају да „у својој кући постављају своја правила“, уласком у приватнички свет преузели су и обавезу друштвено одговорног пословања, које дугорочно иде у прилог свима па и њима, а које треба у свим компанијама и неговати. Сама култура организације треба да буде таква да јој не треба закон који би регулисао правилан однос између послодавца и запослених. Сви ми, у основи свог понашања, желимо да будемо третирани као људи, зар не?


sanja djurdjulovСања Ђурђулов - члан Коморе менаџера људских ресурса Србије

Прочитајте и ово: Најбољи менаџер људских ресурса у Србији 2020?