Како и шта руководство/менаџмент неке компаније или појединачни руководиоци предузимају када су у питању запослени требало би да буде представљено у облику процедура управљања људским ресурсима те организације. То је формализован приступ бављењу одређеним питањима политике и праксе. За разлику од политике управљања са којом се описује приступ организације на различите аспекте управљања људима и одређују кључни аспекти радног односа, процедуре су захтевније. Са процедурама се наводи шта се мора учинити и прецизира како то треба урадити. Политика даје смернице о самој пракси управљања људима, али политика не представља нужно кораке које треба предузети у одређеним ситуацијама, то се одређује процедурама.

Политика управљања људским ресурсима мора се бавити најважнијим проблемима запослених у организацији. При том се обавезно морају узети у обзир спољни утицаји на политику попут радног законодавства. При сваком дефинисању политике треба уложити максималан напор и обавити све потребне консултације које морају обухватити све релевантне субјекте који су учесници у том процесу, руководиоце на свим нивоима, запослене по свим секторима, представнике запослених ако их има попут синдиката или удружења радника као и са највећим акционарима.

Најчешће области где долази до изражаја специфичност политике управљања људским ресурсима у Србији али и у развијеном свету су године старости и запосленост, злостављање на раду, дисциплинска одговорност, интернет и мејлови, развој запослених, однос са запосленима, право мишљења запосленог (да има право гласа, жалбе, става, мишљења), (не)запосленост, једнаке могућности, притужбе, здравље и сигурност, управљање разноликошћу, напредовање, вишак запослених, награђивање, сексуално узнемиравање, радни и приватни живот.