Србија је земља са малтене најнижом минималном зарадом у Европи, држава у којој се права из области рада, како изгледа, не поштују онако како би требало. Радници најчешће пријављује дискриминацију управо у области рада и запошљавања, жалећи се на недостојанствен рад који, између осталог, подразумева и ниску месечну зараду. Како истиче Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката (АСНС), само је Албанија иза нас са најмањом минималном зарадом, а око 350.000 људи у Србији ради за 27.000 динара, док још толико има плату између 31.000 и 32.000 динара. На месечни лични доходак око 200.000 људи чека између три и шест месеци, а оно што је посебно лоше, додаје Савићева, јесте да око 80.000 људи иде на посао и притом не прима никакву плату.

Најчешће области где долази до изражаја специфичност политике управљања људским ресурсима у Србији али и у развијеном свету су године старости и запосленост, злостављање на раду, дисциплинска одговорност, интернет и мејлови, развој запослених, однос са запосленима, право мишљења запосленог (да има право гласа, жалбе, става, мишљења), (не)запосленост, једнаке могућности, притужбе, здравље и сигурност, управљање разноликошћу, напредовање, вишак запослених, награђивање, сексуално узнемиравање, радни и приватни живот.

Има много начина на које се вредни и добри запослени могу наћи у ситуацији да добију отказ. Искрене и наивне грешке често имају тешке последице. Недавно је спроведено истраживање на више од 300 ИТ компанија и успоставило се да је чак трећина отказа узрокована злоупотребом компанијине технологије. Компаније су толико забринуте приватношћу корисника, да је чак 45 одсто установило да врше неку врсту надзора својих корисника. Испоставило се да велики број компанија даје отказ људима и због ствари које пишу о компанији на друштвеним мрежама, пропуштања поверљивих података или забрињавајућих објава на друштвеним мрежама.