Проблеми српске синдикалне сцене су несолидарност, невидљивост, неповерење које долази због нерада.
Синдикати деле судбину државе и друштва. Кад у држави институције не раде добро, када се не поштују закони, а Социјално-економски савет је само параван за ЕУ интеграције, ни синдикат не може бити идеалан део таквог друштва. То не може да буде оправдање, али је свакако аргумент у корист синдиката, сматра Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката (АСНС). Као велики проблем српске синдикалне сцене она истиче несолидарност. Јер, како додаје, беда, сиромаштво и финансијски проблеми довели су до тога да поједине синдикалне централе више енергије улажу у то да се ништа не промени у саставу СЕС-а, него што се боре за побољшање положаја запослених.
Ранка Савић:„За почетак враћања поверења било би добро да заборавимо на личну и организациону корист и заменимо је општом...”
– Резултати недавног истраживања, по којем само 15 одсто испитаника у потпуности има поверења у синдикате, док им трећина уопште не верује, нису неочекивани. Зато сви морамо добро да их анализирамо, да видимо где смо грешили. За почетак враћања тог поверења било би добро да заборавимо на личну и организациону корист и заменимо је општом: ставимо запослене и грађане Србије у фокус свога интересовања – напомиње Савићева и додаје да је у 2019. било доста пропуста. Као пример наводи неспремност синдиката да се боре и раде заједно, што је довело до тога да се нису изборили ни за једну кључну ствар. – И даље смо земља у којој запослени имају најниже зараде. Минимална зарада је најнижа у региону. Закон о раду изузетно је рестриктиван и неповољан по запослене. Међутим, да се и такав закон поштује, радницима би било боље. Прекарни, тачније недостојанствен и несигуран рад је у порасту. Настала је армија несигурне и уплашене радне снаге. Наше власти као компаративну предност истичу да је Србија земља квалификоване, али јефтине радне снаге, све у циљу привлачења страних инвестиција. У оваквој ситуацији синдикати не могу бити поносни. Коначно се мора схватити да нико појединачно нема снагу да битније утиче на друштвена кретања, али заједно и солидарно сигурно можемо – објашњава Савићева и додаје да овдашње организације узор морају да траже у европским синдикатима, који представљају озбиљну претњу власти, али и велику сигурност запосленима.
Душко Вуковић: „У 2019. нисмо успели да постанемо довољно видљиви, па зато треба да нађемо начин да то поправимо”
Да није све тако црно показују и успеси АСНС-а, а међу њима су учествовање у доношењу закона, закључивање 94 колективна уговора и битно поправљање положаја запослених.
– На посао смо вратили 27 радника после отказа који није био у складу са законом, имали смо и 15 спорова у вези са заштитом од мобинга, покренули смо иницијативу забране рада недељом – набраја Ранка Савић. У истраживању на тему поверења у синдикате трећина грађана је на питање шта је њихов најзначајнији задатак одговорила да они треба да воде социјални дијалог. У Савезу самосталних синдиката Србије напомињу да део неповерења у синдикалне организације долази као производ њиховог недовољног рада, а када би могли да утичу на креирање одређених политика, онда би могли и да поврате пољуљано поверење, мишљења је Душко Вуковић, потпредседник СССС-а.
– У 2019. нисмо успели да постанемо довољно видљиви, па зато треба да нађемо начин да то поправимо. Ипак, доста смо и урадили. Још пре три године покренули смо иницијативу и тиме разбуктали страсти код већег броја запослених и грађана да је неопходно да трговине не раде недељом. Потпору да смо на правом путу даје нам и анкета коју тренутно спроводимо и по којој 96 одсто чланова савеза сматра да је иницијатива одличан предлог – истиче Вуковић, и додаје да успех у 2019. види и у томе што се земља полако приближава томе да зараде морају да буду најмање на висини просечне потрошачке корпе, односно минималац на нивоу минималне потрошачке корпе. – У наредном периоду, за годину, две, морамо да изједначимо те две категорије, а то је свакако реално могуће – поручује Вуковић.
Шта чинити да би се увећало поверење
Најприхваћеније синдикалне методе деловања су преговарачке стратегије вођења социјалног дијалога и потписивања колективних уговора. Како истиче Зоран Стојиљковић, председник УГС „Независност”, следе активности лобирања и заступања циљева у партнерству са другим организацијама, и тек на крају протести и штрајкови.
– Дилема је шта радити кад је реч о преговорима у ситуацији крајње неравнотеже моћи, уз истовремено раширен страх запослених и неверицу у ефекте штрајкова? Синдикатима једино остаје умеће коришћења различитих модела, тактика и метода деловања и њиховог стратешког обједињавања. То укључује и образовање и ефикасну мобилизацију сопствених кадрова и ресурса, као и благовремено реаговање на изазове – сматра Стојиљковић.
(Преузето Аутор: Марија Бракочевић ПОЛИТИКА, четвртак, 02.01.2020.)
Прочитајте и ово: Обавеза послодавца да испоштује све обавезе према синдикату
