Првобитна идеја синдикалног организовања подразумевала је удружену борбу радника за заједничка права. То се у теорији није променило, али се у примени често манипулише члановима, како би се остварили неки други, себични циљеви појединаца.

Синдикат је организација која у име запослених послодавцу презентује интересе запослених у области зарада, броја радних сати и радних услова. Главни извор финансирања је чланарина. Домаћи прописи при дефинисању синдиката као кључне речи наводе добровољност и заштиту професионалних, радних, економских, социјалних, културних и осталих интереса.

Према бројним истраживањима, разлози за синдикално удруживање су бројни. Међу њима се истичу вера у социјалну праведност и незадовољство условима рада. Осећај недостатка правде, неодговарајући услови рада и незадовољство послом, само су неки од додатних разлога који немоћне појединце наводе да се удружују. Већа плата јесте значајно питање, али то није једини разлог ступања у синдикате. Сигурност посла и потенцијално смањење страха од отпуштања имају највећи утицај на одлуку о синдикалном организовању. Чак и они појединци који нису присталице оваквог организовања, пристаће на колективно деловање када процене да не постоји други начин за остварење позитивних промена.

Амерички аутор, Гари Деслер, препознаје две групе циљева синдиката. Прва група подразумева намеру синдиката да осигурају свој положај, а друга је усмерена ка већим платама, прецизно одређеном радном времену и условима рада.

У случају наступања против великих, моћних компанија, синдикати су често немоћни. То доказује случај компаније „Walmart“, која је иначе позната по високој стопи флуктуације радника и прениским зарадама. Некадашњи месари ове компаније, незадовољни условима рада, одлучили су да ступе у синдикат „„GWU“ (Grocery Workers Union) и тим путем одбране своја права. Компанија „Walmart“ је овај проблем убрзо решила тако што је отпустила све месаре и почела да продаје искључиво фабрички паковано месо, које ће добављачи слати у облику спремном за финалну потрошњу. Тако је „Walmart“, у складу са својом филозофијом штедње, смањио не само трошкове зарада, већ и коришћење машина за прераду меса.

Као што се показало на примеру компаније „Walmart“, послодавци успостављају и примењују различите стратегије у односу на синдикате. Теорија препознаје две стратегије. Примена стратегије прихватања синдиката, подразумева да руководство равноправно третира представнике запослених. Са друге стране, стратегију избегавања синдиката одликује намера руководства да спречи синдикална удруживања, како менаџери не би изгубили контролу и ауторитет. Често је незаконито договарање челника компанија и вођа синдиката. Вође добијају прикривене бенефиције, а радници, тј. колеге које су им поклониле поверење, суочени су са минималним испуњењем предвиђених захтева.

Колективно преговарање је појам без кога се синдикално удруживање не може у потпуности објаснити. Овај облик преговарања подразумева састанак представника менаџмента и синдиката како би дискутовали о уговору о раду и конкретним детаљима у вези са платом и радним условима. У овом процесу се јавља преговарачка моћ која упрошћено подразумева способност преговарачке стране да убеди другу страну да прихвати њене услове. Кључне су обостране добре намере и уступци. Сваки предлог мора бити правилно аргументован, не сме доћи до прикривања података и тактике одуговлачења. Кључни домен колективног преговарања чине теме преговарања. Оне могу бити обавезне (зараде, радно време...), могуће (обе стране се морају сагласити) и на крају незаконите (приватни договори менаџера). Када једна страна тражи превише, долази до застоја у преговорима. Када је застој дуг, постоји велика вероватноћа да ће синдикат запретити обуставом рада, тј. позвати на саботажу (ремећење процеса производње, организовано одсуствовање с посла...). Саботажа је са становишта запослених боља опција од штрајка, јер током саботаже имају право на зараду.

У Србији и региону је приметан пад утицаја радника организованих у синдикате. Масовна приватизација се наводи као један од главних разлога за наведено слабљење. Економска криза која је почела 2008. године, додатно је ослабила поверење у синдикално организовање и његове позитивне исходе. Данас се у теорији инсистира на сарадњи државе и синдиката, а синдикати су дужни да пронађу нова идејна решења која би била у интересу обе стране.

Од значајних синдиката у Србији, издваја се Савез самосталних синдиката Србије. Овај синдикат се све до данас бави текућим проблемима запослених, попут измене Закона о раду, пословања компаније „Фијат“ у нашој земљи и годинама неопходним за одлазак у пензију. Значајна је и Асоцијација слободних и независних синдиката. Ово је најмлађи синдикат у нашој земљи. Као своје главне циљеве истиче борбу за пуну запосленост, фер тржишне односе и праведне социјалне програме. Тренутно се баве борбом за повећање минималне цене рада, предлозима за кажњавање послодаваца који не плаћају плате и доприносе. Своје тежње су усмерили ка активностима које би вратиле веру запослених у синдикално организовање.

Данас су синдикати широм света суочени са падом популарности. Ипак, у неким земљама, попут Канаде, Мексика и Бразила, улога синдиката је и даље значајна. Најчешће се удруживања срећу међу радницима који обављају физичке послове и боре се за већу цену рада. Приметно је и синдикално удруживање у гранама које одликује интензивна конкуренција на тржишту рада, где зарада стагнира или опада све док постоје они који ће радити без обзира на висину зараде коју остварују.

Катарина Станојевић

ДА ЛИ СТЕ ВИ Најбољи менаџер људских ресурса у Србији 2020?


Прочитајте и ово: Шта је менаџмент талентом и шта има основа у научним принципима менаџмента људских ресурса?