Пише: Милица Јаковљевић

Када одемо на разговор за посао, свако свога коња хвали. Компаније говоре о својој величини. Подразумевају да смо се упознали са њиховим пословањем, репутацијом. Ако имамо среће нашли смо и неког ко је тамо радио или зна некога ко јесте. Иако је то увек субјективно мишљење уздамо се у њега и одлазимо са предрасудама шта да очекујемо. Нисмо паметни да ли је боље да уопште нешто знамо, некад се чини да то оптерећује, но, добро.

Када дође ред на нас, уз добро познато питање: “Реците нешто о себи”, ми продајемо причу о себи, шта смо све радили и да смо спремни да учимо. Имате оних нервознијих који једва угуше трему, прогутају које слово или се изразе неспретно, поготово ако им је то први посао а знамо да се код нас цени минимум 3 до 5 година искуства, ако то није случај онда су најчешће у питању праксе. Млађе генерације себе цене или прецене, мало старији сагледају околности и да ли имају могућност да се изграде у тој компанији и тако кренемо сви у свој поход.

Некада све то обави само HR, некад можда упознамо и директора сектора за који аплицирамо. Најнезгоднији разговори су признајемо они са власницима фирми, који о свему одлучују, јер они знају шта је за њихов бизнис најпотребније. Имати једног психолога или некога ко је учио о управљању људима је још увек издатак за српског газду. У свету се одавно зна ко шта може и треба да ради, само у Србији сви све знамо да радимо. Да ли је заиста тако?

Поред устаљених питања о којима смо нашироко писали. Формулара са питањима који најстрашније задиру у интиму кандидата, ту су и остали захтеви. Углавном усмени, ретко садржани у уговору. У смислу, у уговору нећете затећи евентуалан прековремени рад и да се он НЕ плаћа као што је законом предвиђено! Неће бити наведен опис три до пет послова који се временом накарикирају запосленом. Пробни рад се наравно не плаћа. Неизвесно је када ће проценити да сте се довољно показали да бисте уопште били пријављени. Уговор се даје на три месеца ако имате среће, неретко на месец дана и то након месец дана неплаћене обуке. Поносно нам након свих пробних ситуација нуде редовну плату, као да смо се пријавили да радимо за кликере. На крају свега се похвале могућношћу напредовања, јер је то сада IN. Без обзира да ли постоји опција за то, позиција и да ли је реално да се кандидат нада. Тако смо у разговорима са кандидатима долазили до тога да су им обећаване више позиције у нпр. техничком прегледу што уопште није реално. Били смо сведоци и тога да људи раде и по десет година на истим позицијама, али нису имали `праве` људе да их погурају. Према томе, немамо ништа против да послодавци прате трендове и обећавају напредовање и усавршавање, само молимо вас нека то буде реално!

Можда доводити особу у заблуду о чињеничном или предметном стању је није прекршај у радном праву, али заблуда постоји као прекршај са становишта облигационих односа.

Према члану 66. Закона о облигационим односима,уговор је сагласност воља оних који га закључују. Поред сагласности изјава воља, за настанак једног пуноважног уговора, неопходно је да су изјаве дате својевољно, без принуде, да нису дате у заблуди или услед преваре. Заблуда, превара и претња представљају разлоге за рушљивост уговора и означавају се заједничким називом мане воље.

Надамо се да ће у будућности и Радно право добити сличну одредбу па да све горе наведено мора бити садржано у уговору о раду или ће послодавци бити кажњавани. Мислите о томе.


Милица Јаковљевић, дипломирани правник који је заљубљен у маркетинг. Обожавалац реклама, борац и занесењак. Писац који је велики ентузијаста да са речју као главним и јединим оружјем може освојити боље сутра за све.