С развојем људског друштва човек се стално мењао, оплемењивао и усавршавао. Захваљујући томе, од првих, веома примитивних облика људског живота стигло се до модерних држава и вишемилијонских градова, испуњених најразноврснијим садржајима за живот и рад, васпитање и образовање, одмор и разоноду. Мењајући свет око себе, човек је истовремено мењао и себе. У томе је било и претеривања, јер често се поступало супротно од природних токова и законитости. Савремени креатори данашњег живота и савремених облика пословања ће нам рећи да проблема има и да они нису мали, али да због њих технолошки прогрес и даљи убрзани развој људског друштва се не могу успоравати. Излаз се види у томе да се динамичним развојем технике и технологије и даљим оспособљавањем људског рода обезбеди економски прогрес, који ће бити у стању да поднесе и највећа улагања у решавање тих проблема.

Без обзира на поменуте тешкоће и проблеме, развој људских ресурса се не може зауставити. Напротив, поменути изазови ће се брже и успешније решавати уколико се кроз систем образовања о њима буде говорило. Из године у годину појављују се нови стручњаци, специјализовани за одређене послове. Појављују се и нова, раније непозната занимања и професије. С развојем науке, технике, технологије, образовања, културе, економије и свега осталог што прати људски развој неминовно се развијају и људски ресурси.

У условима који карактеришу последње две деценије запажа се знатно другачији приступ у управљању развојем предузећа. Базирање развоја пословних система на претпоставци економског раста, што је полазиште планирања, данас није корисно, чак је и ризично. Хиперконкурентски услови на глобалном тржишту не гарантују доминацију или опстанак ни једног предузећа. Опстају и развијају се само предузећа која нису ограничена баријерама претпоставки и принципа класичних приступа управљања развојем предузећа.

Време када су се циљеви изражавали у апсолутним вредностима је, чини се, одавно прошло. Ни раст предузећа, ни обухват тржишта, ни најбољи квалитет, ни најнижи трошкови нису циљна стања довољна да указу на оптимални састав формуле успешности.

Како је менаџерско деловање увек обојено нијансама теорије којој се верује, неопходно је да турбулентна реалност буде полазиште новог, динамичнијег концепта менаџмента. Економски раст је био основа за концепт стратешког менаџмента, турбулентност окружења (динамика иновација, глобализација, конкуренција и др.) је полазна основа концепта менаџмента промена. У том концепту се раскида са универзалним решењима, традиционалним менаџментом заснованим на технолошком знању. Превазилазе се проблеми персоналне и извршне раздвојености анализе од контроле и плана од имплементације. Концепт менаџмента «Организације која учи» је промена а приори динамичнија а самим тим и прилагодљивија пословној реалности.

Управљање развојем заснива се на иновативности, предузетничкој иницијативи, брзини одлучивања и технолошкој супериорности где људи којима рад у таквој реалности и оријентација на развој представљају природно определење добијају највећи значај са њиховим оспособљавањем и усавршавањем да могу да одговоре и омогуће тај динамичан развој. Мера искоришћења тих потенцијала није нека економска категорија већ способност да се реализује развој предузећа. То значи да за иновативност није довољна способност креације већ иновације, за предузетништво није довољно залагање менаџерског ауторитета већ карактер организационе културе а за квалитет је важнија способност да се унапреди од његовог тренутног "савршенства".

Да би постизали овако динамичније циљеве менаџери се морају заложити да организациона структура њихових предузећа поприми нове димензије и перформансе. Нове, оптималне структурне карактеристике предузећа су резултат смањења: комплексности настале због превелике специјализације (директно повезивање организационих делова са циљевима), величине (величина заснована на синергији малих делова), управљачког апарата (равнање организационе хијерархије), значаја појединаца за целину (тимски рад и адхок структуре).

Очигледна комплексност нас спречава да се задржимо на нивоу хомогеног, једнозначног схватања сложене проблематике управљања развојем запослених у предузећу, али и појашњавању значаја адекватније примене одговарајућих знања као основе за управљање развојем запослених у нашој пракси.