Пише: Братислава Радовановић
Храбар ћути и када пати, слаб кука и када ужива, а у Србији када вам кажу да ће вам нешто бити завршено, заправо значи да од реализације посла, нема ама баш ништа. Храбри ће дакле, опет прећутно прихватити тај куртоазни пословни манифест пословања, а они слаби ће већ имати достојну тужбалицу.
Систем пословања у већини државних институција, али и у приватном сектору негују тај комуникативни манир. Као део нашег народног фолклора и комуникативног кода, да не бисмо увредили, странку, клијента који је можда и познаник, увек прибегавамо давању лажне наде у већ прихваћеној синтагми "то ти је завршено".
Чини се да заиста наша традиција, има примат над свим кодексима у раду. То наше обичајно наслеђе управо нам суптилно и лицемерно налаже, да се увек држимо општеприхваћених начела поштовања форме у опхођењу према другима. Иако се поуздано зна да се ништа није радило, или да ће у најави нешто бити, тај безобзир се практикује са тенденцијом трајања у недоглед. Добија се свакако у времену, а губи у људскости која се облачи том нашминканом љубазношћу.
Конкурисати за посао, заказати састанак, чекати одговор на неки захтев, молбу у рангу је играња додола за призивања кише. У Србији се још увек не примењују ни контролни механизми ни казнена политика у мери у којој то закони предвиђају. Следствено таквој пословној клими, разумљиво је да се прибегава доброј старој магијској пракси да потапшете некога по рамену и кажете да ће нешто бити завршено, а знате да неће него авај, подај човеку веру, наду али не и прави одговор.
Линија мањег отпора заправо је легитимна замена за неодговорност сваког запосленог који уместо да сасвим отворено саопштава истините информације, измишља и пружа утеху. Лаж и утеха су моралне и религиозне категорије, нипошто искључене из сваког радног односа, али посао не завршава апстракција и духовност у материјалном свету. Одговор је реченица, учили смо као мисао исказана речима или написана словима. Напор у смишљању реченице не захтева никакав ванземаљски потенцијал. Потребна је елементарна писменост, познавање азбуке надограђене формалним образовањем на различитим нивоима, којим се стиче одређено звање. Кажу, није битно звање него знање, али уколико познавалац нема поред моћи знања и моћ савести, то јест карактер, онда су нам узалуд труд свирачи, послодавци.
Зато, данас и овде пожељно је имати добру оптику, за препознавање квалитета људи, и не губити време са онима који пласирају лаж.
Прихватати ту поштапалицу је поражавајући допринос једној ружној кукавичкој навици да лаж истином зовемо, и манипулишемо људима. Радити посао, а не бити преварен на било који начин није никоме стран. То је илузија која се разбија још од детињства. У даљој социјализацији учествују сви, али уколико ученик није спреман да учи, њему ће свако мало и буквално свако, моћи да обећа успешну завршницу посла.
Наравученија нема, осим знања да када вам кажу "то ти је завршено", имате онај разоружавајући осмех и одговор да знате да неће бити завршено, и да се захваљујете на одговору. Из неког разлога тај неко неће престати тако да саопштава своју пословну незрелост у тој лексичкој форми, али ви ћете сигурно савладати тај комуникативни код, и нећете губити време чекајући вашег Годоа.
Братислава Радовановић је рођена 1983. године, дипломирала на Факултету политичких наука у Београду, одсек новинарство и комуникологија. Љубитељ и конзумент добре писане речи, културе, слободе, истине, аутентичне креације, духовитости, духовности и хуманости.
Прочитајте и ово: Које појмове морате знати за достојанствени рад
