ЈЕЗИК И ПИСМО Менаџера у Србији
JEZIK I PISMO Menadžera u Srbiji
Manager's LANGUAGE AND LETTER in Serbia

Поштоване даме и господо, колеге и колегинице,

Пратећи писма и прилоге који се објављују на пословној мрежи, у писаној конверзацији, пословним и економским магазинима и у самом животу, морам да пренесем, нарочито због скорашњег међусобног дописивања једног броја људи око употребе нашег службеног језика – српског, неке извучене „редове“ написане од људи који по својој људској величини и интелектуалном капиталу припадају онима који ће се увек памтити и поштовати.

У области за коју се занимам, а то је менаџмент људских ресурса, приметио сам нешто што поприма размере друштвене појаве. Та појавност се огледа у великом броју колега и колегиница који не желе, не воле или не знају да користе службени (матерњи) језик Републике Србије.

Нисам стручњак за језик и писмо, али је питање језика и писма, као општих добара националне културе, толико значајно, да о њему не могу бринути, нити одлучивати само језички стручњаци, него и други мислећи људи. Рачунам, да ако се представљамо као стручњаци, експерти, специјалаци и да не набрајам остале супер хероје наше свести, да смо ипак мислећи људи. Посебно, ако се зна да се, управо, преко језика и писма, директно или индиректно, задире у највиталније националне интересе и сам идентитет једног народа, а дугорочно гледано, и у његову судбину и његов опстанак. Нарочито, ако се ради о малом или релативно малом народу, какав је српски народ, и ако тај народ живи на брисаном и нестабилном простору, на коме су свакојаки процеси и обрти увек могући, у шта смо се до сада много пута уверили.

С тим у вези, а без зле намере да икога увредим понављам већ изнете аргументе, желим да нагласим да је нелогично, забрињавајуће, апсурдно, па чак и смешно:

1) да, примера ради, стотине и стотине милиона Американаца, Енглеза, Ираца, Шкота, Велшана, Канађана, Аустралијанаца, Новозеланђана, Јужноафриканаца и других, скупљених с коца и конопца и настањених у толиком броју земаља, па чак и континената, говоре једним језиком и пишу једним писмом, а да нас „пар милиона“ Срба и међу њима „неколико јаких стручњака“, то још увек не може, без обзира што припадају том народу и што живе на истом или готово истом простору;

2) да близу милијарду и по грађана Кине, Тајвана и Сингапура (у коме је кинески један од службених језика), имају један службени језик и једно службено писмо, колико год да је то писмо компликовано и које је у обавезној употреби, а да их, у поређењу с тако великим бројевима, малобројни Срби још више воле да изражавају своју стручност са страним пословним поштапалицама;

3) да стотине и стотине милиона становника Шпаније, Аргентине, Боливије, Венецуеле, Гватемале, Доминиканске Републике, Еквадора, Ел Салвадора, Колумбије, Костарике, Кубе, Мексика, Хондураса, Никарагве, Панаме, Парагваја, Перуа, Порторика, Уругваја, Чилеа, Екваторијалне Гвинеје (у којој је шпански један од службених језика), могу да користе шпански, као једини службени језик с једним јединственим писмом, а да Срби још увек користе енглески, српски само ако се мора, није обавезан;

4) да огласе за расписана радна места у већини случајева пишемо на енглеском језику;

5) да се амбасадори страних земаља, који службују у нашој Србији, такмиче ко ће боље говорити српски, а Срби кад запошљавају Србе, или кад пишу о људским ресурсима, енглески.

Изгледа да се нисмо довољно опаметили, без обзира на то кроз шта смо све минулих векова, деценија и година пролазили и још увек пролазимо. Као да с нама нешто није у реду. Као да нам је све прече од општег и заједничког добра и интереса. Мудри људи уче на туђим примерима, а ми изгледа не умемо ни на својим грешкама.

Наведено стање је врло забрињавајуће, тим пре, што добро знамо кроз шта смо све у последње три деценије прошли. То је разлог да више поштујемо себе, а то можемо само ако поштујемо свој језик и своје писмо. Па зар нисмо сведоци шта је најважније за признавање народа. Имамо примере из наше најближе историје где се нама некадашњи блиски братски народи „поломише“ како да створе свој изворни језик и писмо.. А ми се „убисмо“ да будемо кул што смо ејч-ар у пи-ар еџнси код дисрапт екзекутива са фрипејинг џобом.

Због свега наведеног, то подразумева потребу за даљим јачањем свега што нас спаја и чини снажним и отпорним на могуће изазове, као и потребу за даљим слабљењем свега што нас раздваја и чини слабим и неотпорним на такве изазове и ситуације. Подразумева се да језик и писмо у томе имају веома значајну, а дугорочно гледано и пресудну улогу.

Полазећи од свега изнетог, а узимајући у обзир и чињенице, језик, писмо и буквар могу сматрати оруђем и општим добром националне културе и питањима од изузетног националног значаја и интереса, због чега их тако треба посматрати и не дозволити да им даљу судбину кроји неко други, а не ми.

На нама је да се определимо, да ли су нам важнији краткорочни или дугорочни циљеви и интереси, поготово што се остваривањем краткорочних, у овом случају, не обезбеђују потребне претпоставке за остваривање и дугорочних националних циљева и интереса српског народа. Напротив, њиховим остваривањем би се умногоме отежало, па чак и онемогућило остваривање наших дугорочних циљева и интереса у предметној области. Такав сценарио нам није потребан, јер би могао бити погубан за српске земље и српски народ у целини.

Свима Вама желим сваку срећу и свако добро, хајде да се потрудимо, да као што смо научили лако да користимо стране речи, да научимо српске и да их употребљавамо. Угледајмо се на суседе, рецимо Мађаре, Хрвате, Словенце, Бошњаке, Црногорце, Македонце, сви они су урадили све што је могуће да очувају, створе, унапреде и заштите свој матерњи/службени језик. Једино смо ми већи Енглези од Енглеза и „газимо“ по њему као да је „комшијски“. Једноставно речено, не може се прихватити оправдање „за то нема објашњење у српском језику“ јер, за то сигурно има објашњење на српском језику ако га познајете довољно добро.

Ако је Србија вечна док су јој деца верна, а онда нека се та верност деце и свих нас изрази у неговању нашег језика и писма, како би вечно и паметно владали увек и свуда.

др Срећко Стаменковић


Прочитајте и ово: Радни однос представљен на више начина