Мучен на свим пољима, човек данас тако уморно звучи, а као радник још и понижено и незаштићено. Наши радни ритуали зато данас подразумевају и прихватање чињенице, да ћемо на сваком послу имати по једну баба Рогу или Рогана и да се молитвом у себи умиримо, па на достојанствен начин тиранину пружимо отпор.
Мобинг у слободној интерпретацији, може бити као нека врста моделинга. Шетате по писти, то јест радном простору, како шеф или колега пројектује своје психоделичне амбиције. Ти умишљени умови, недодирљиве дијагнозе, по неком рецепту, увек успевају да установе режим рада где се малтретирање других подржава и одржава као нешто најнормалније. А то нормално видело није ни у слову н. Таква агонија траје, док некоме не падне мрак на очи, па што на ум то у лице саспе, а све касније постаје легенда. Легенда каже нажалост, да још увек нисмо достигли тај степен зрелости, да прихватимо да мобинг заиста постоји и да се мора санкционисати. Овакав атак човека на човека, данас представља злочин против човечности, са казнама из категорије бла, бла, бла...
Као и све флоскуле и у овом случају се "подиже ниво свести" и сви невладини и владини актери понављају исто и чича мича, ту се завршава прича. Мобинг вертикални или хоризонтални, дефиниције су бројне, док су малобројни они који се усуде да јавно проговоре и поставе себе на неки стуб. Прва асоцијација је стуб срама, али заправо то је стуб пркоса, хероја, изузетних људи, најчешће жена, које бране достојанство, здрав разум и памет.
Недавна назовимо је "П.С. афера" где су награђени, наводно жртве тог мобинг моделинга, потврђује постојање ове пошасти. Истину или лаж у овом случају, како то обично бива утврдиће истрага, коју ће да прати неки вук, који ће појести магарца. Још један блокбастер друштвених мрежа биће лајкован, док не дође нека нова сензација за неки нови лајк и шер. Овце као овце и даље на броју и не верују да мобинг постоји. Заплет се прави око свега, драма наставља у више чинова, али суштински људи се праве блесави.
У страху смо сви понижени и парализовани. Уплашени да ћемо изгубити нешто, упорно добијамо једно велико ништа, а тај нико захваљујући нама, постаје неко. Ово је најбаналнији опис мобинг ситуације, коју је свако искусио или ће искусити. Ретки су они који се могу похвалити да у радном окружењу ниси били изложени некој врсти провокације. O овоме се доста говори и дебатује, али у пракси ништа не решава. Ко преживи и прихвати малтретирање као статус кво, постаје власник неких чирева, који по својој природи пуцају и онда операција успела, радник оболео, боловање, отказ.
Примаоци накнада, плата и хонорара, знају да сваки мобинг јесте део широке лепезе једне живе организације. Ђавоље организације. Организација кроз своје институције, као жив организам, може доста дуго да живи са овим тумором, док не постане малигни и добије виртуелни публицитет. П.С. прича је само једна у мору прича у којима се понижава достојанство човека у улози радника. Но, питалица свих питања, шта је узрок таквог понашања, не добија одговор. Остаје нам ипак пример појединаца узбуњивача, срца у јунака и добре онлајн прилике на друштвеним мрежама, да се јавно открије зло и прописно казни.
Како је моћ и власт увек почивала на бројним ресурсима, најчешће новцу, позицији и статусу "је л' знаш ти ко сам ја" отпор таквима никада није био лак посао. Овакви омнипотентни појединци шире страх и уцењују све нас, ускраћене за те псеудопривилегије. Патологија таквих односа сигурно вуче корене из бројних најличнијих доживљаја себе и света око себе. Истовремено то јасно и показује дупло голо у свету у себи. У себи нема врлине, највеће, најснажније љубави, јер ко је има он другог не понижава, нека узвишава и помаже. Једноставно звучи. Довољно волети себе такве какви јесмо, па ћемо и друге прихватити и поштовати и неће бити потребе за бромазепамима након сваког уласка у ту арену, где је свако свакоме вук.
Наши радни ритуали зато данас подразумевају и прихватање чињенице, да ћемо на сваком послу имати по једну баба Рогу или Рогана и да се молитвом у себи умиримо, па на достојанствен начин тиранину пружимо отпор. То су опције, реално и виртуелно, можемо и морамо да објављујемо све ове "злочинце против човечности". Појединац умртвљен малтретирањем, губи сваки свој идентитет, најличнији, породични, верски, национални. Понижен радник није човек, већ врећа за ударање, коју је неко родио, одгајио да би га неко други одродио од себе и права на срећу.
Мучен на свим пољима, човек данас тако уморно звучи, а као радник још и понижено и незаштићено. Чини се још, да никада није било више удружења за заштиту права радника, те савремених управљача људским ресурсима и да се исти и не могу баш похвалити револуционарним успесима. Револуције су важне и почињу у свима нама. Борба против добра и зла, јер напокон и падамо и устајемо јер смо склони и једном и другом. Да малтретирамо друге и да будемо малтретирани, мобинговани.
Јер, што каже наш филозоф Кожа Кнежевић, „Човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се постиди“. У овим радостима и срамотама, почива овоземаљски живот. Међутим, сви смо данас у могућности да будемо дигитално солидарни, па ће сваки лајк, коментар и подела оваквих храбрих објава бити омаж времену и храбрим појединцима.
Узбуњивачи свих мобингованих радника, нисте сами!
ИЗДВАЈАМО
Братислава Радовановић је рођена 1983. године, дипломирала на Факултету политичких наука у Београду, одсек новинарство и комуникологија. Љубитељ и конзумент добре писане речи, културе, слободе, истине, аутентичне креације, духовитости, духовности и хуманости.
