Пише: др Дејановић Мирјана

Готово да нема области људског рада где се тренутно не говори о дигитализацији. Давне 2001 године, када сам писала свој магистарски рад на тему електронског половања, у Србији још увек није био донет закони о овој области. Када сам предлагала појединим фирмама да се фокусирају на електронско пословање, гледали су ме чудно као да причам о "лету на месец". Били су прилично неповерљиви и нису били спремни за тај велики корак. Године 2006-те ја сам магистрирала и тада смо већ одавно имали донет закон о електронском пословању, али ништа више од тога. Само ретки и храбри кренули су у дигитализацију, и видели предности њене примене: послови се обављају брже, једноставније, а при томе се остварују значајне уштеде у времену и новцу, и повећава профит.

Сада смо у 2019-ој години, а чини се да идемо не путем дигитализације већ роботизације. Као да смо прескочили једну фазу у развоју и без адекватних ресурса, и детаљног бизнис плана кренули у тај велики подухват. А шта је у ствари најважнији ресурс 21 века? Да ли је то робот или човек? Робот може да обавља апсолутно све задатке које му задамо, брзо и квалитетно, без икаквог коментара или паузе, без дана годишњег одмора или боловања. Дакле, скратили смо време испоруке производа и услуга, повећали квалитет и ефикасност, па самим тим и профит. Уколико се робот поквари ето опет човека да све то брзо поправи. Али, заборавили смо оно најважније: да је човек управо тај највреднији драгуљ који је измислио робота, и наш најважнији ресурс, који треба да користи предности својих изума. Зашто је сада привреда тако храбра и сада жели да смо сви 100% дигитализовани? Зато што смо на примеру оних храбрих и одлучних из 2006-те схватили да дигитализацијом и роботизацијом можемо да остваримо већи профит. Зато су компаније почеле да улажу више у машине него у људе.

Али, дигитализација треба да омогући нашем човеку да време које је раније користио за просте мануелне послове сада користи за креативно размишљање. Компаније треба да стимулишу креативност и иновативност, а не да убијају човека тако што ће га заменити машином, или не дај Боже покушати да од њега направе робота. Као да смо заборавили да смо људи, и да будемо људи једни према другима. Човек је хумано биће које има недокучиву интелигенцију, емоције, и емпатију коју не може имати ни један робот.

За само 13 година од те чувене 2006-те ми смо сада у фази роботизације без улажења у детаље колико се кадрова у Србији дигитално описменило. Заборавили смо опет на креативног човека, нашег највреднијег драгуља с почетка приче, да се мора едуковати, а то је перманентан процес који и за оне писмене траје целога живота. Шта у фирмама чека оне запослене који нису обучени да раде дигитално? Да ли смо водили рачуна да их обучимо или преквалификујемо? Не! Заборавили смо да радимо за добро човека, и да само задовољан човек, који није под притиском даје свој максимум, и иде напред. Такав човек даје много више од уложеног, баш због своје генијалности коју робот нема. Ја сам свакако за дигитализацију и роботизацију, али не свуда и по сваку цену.

Уколико машине мењају људе да би људи остали без посла онда смо ми убили оног креативног човека зарад профита, човека пуног идеја ентузијазма и иновација, и ускратили себи будући профит. Испустили смо шансе за даљи развој компанија, нових производа и услуга, ширење на нова тржишта, а све на штету будућих генерација. Током моје последње посете Швајцарској и вожње по Циришком језеру једна професорка ми је рекла да се у Швајцарској јако води рачуна о очувању комплетног екосистема, и када поред пруге порасте трава она се не шиша машином, већ се пусте козе и овце да то попасу. Не заборавимо никад да је човек у срцу тог екосистема, и да у свакој одлуци човек или машина, одлуку доносимо у корист природе, и живог човека. Дајмо човеку шансу и више времена да буде човек, а не робот-за то већ имамо машине. Улажимо у човека јер је то најважнији ресурс 21 века, тако се боримo за одржив развој, за добробит свих нас и будућих генерација!


mirjana dejanovicДр Мирјана Дејановић је рођена 1973 године у Београду. Дипломирала је на "Економском Факултету" у Београду, на коме је и магистрирала 2006. године на тему "Специфичности примене електронског банкаства у Србији" код Проф. Др Радета Станкића. Године 2014. је докторирала на "Факултету за међународну економију" код Проф. Др Владимира Првуловића на тему "Утицај економске дипломатије на праксу мултилатералног утврђивања новог стандарда друштвено одговорног понашања".

Објавила је више научних радова и монографију "Друштвено одговорно понашање и економска дипломатија" у издању "Задужбине Андрејевић". Поседује искуство из области међународне економије, економске дипломатије, банкарства, финансија и осигурања, стандарда ИСО 26000 друштвено одговорног понашања, и преко 20 година радног исксуства од чега више од 16 година на менаџерској позицији. Такође била је предавач на научним скуповима и гостујући предавач по позиву.

Прочитајте и ово: Три стила управљања