Кад би се повела дискусија о „HR“- у, сигуран сам да колико би било учесника дискусије толико би било стручњака из менаџмента људских ресурса. Сви би знали све и сви би били најбољи стручњаци. Један од разлога је, што сви који не могу да нађу запослење, а „друштвеног су смера“ спадају у потенцијалне кандидате за стручњаке људских ресурса. Дневни семинар и сертификат, мало гугловања и ето експерта. До скора, мада се још могу наћи огласи, један од услова је био да је завршена школа (виша, висока, факултет) друштвеног смера, ако још имате мало искуства ето нам менаџера. Потенцијалних кандидата је око две трећине укупно завршених студената, јер управо толико њих у просеку заврши друштвени смер.
С обзиром на бројност, на ситуацију кад је тешко наћи посао, кад сами директори не схватају важност улоге менаџера људских ресурса, кад је плата у најмању руку пристојна, и на крају лепо звучи да будеш менаџер људских ресурса, онда и није чудно што имамо да се овом струком баве географичари, језичари, историчари, и остали који су тесно повезани са менаџментом људских ресурса. Али то није за никакву осуду, њихово је право да се боре за свој живот како знају и умеју и сваки директор има суверено право да запосли кога хоће да му води људске ресурсе. Сваки директор је „ковач своје среће/фирме“.
Резултат тога јесте да запослени најблаже речено имају несимпатије према људима који раде послове из те области. Главни разлози који се може навести за исказивање несимпатија је некомпетентност, нестручност, не знање у обављању тога посла. Остали разлози који су и логични али који такође, проистичу из претходних могу се засновати на лошим искуствима са људима/тимовима за људске ресурсе. Зашто или откуд лоша искуства? Вероватно да је из „стручности“ менаџера за људске ресурсе.
Поред наведеног веома мали број запослених схвата колико је тешко да се одржи квалитетан баланс у односима организација – запослени, а менаџер људских ресурса је у средини јер мора бити у средини да би људски ресурси одговорно обављали свој посао. Широк спектар послова који почиње са администрацијом, која мора да буде одлична, преко запошљавања које обухвата оглашавање, регрутовање, разговори, тестирање, увођење у организацију, вредновање рада, преговори са синдикатима, обуке, тренинга, заштита на раду, па до стратешког партнера - који мора да добро буде упознат са вођењем бизниса су неке од ствари које мора да добро зна. Да додамо још и промене на послу или менаџмент промена, као вишњу на шлагу који је на торти.
Онда дођете до ситуације где ће те морати објашњавати плате, где ће те морати да решавате конфликте, сукобе, боловања, злостављања, где ће доћи директор и казати „склањај ми га са очију“ а човек није ништа крив и није по закону, а ви морате да га склоните или ће те бити склоњени! Онда схватате да тај човек живи и издржава породицу од те плате, али и ви имате децу и вама је потребна плата!
И онда питање за све директоре: где се ово учи?
На ком се факултету ово учи? Да ли на шумарском? Језичком? Или историји, географији?
И колико се дуго учи? Да ли је једнодневан или дводневан курс, семинар? Месечни можда?
Да ли би ико од нас запослио, на пример, зубара који је завршио рударски факултет?
А то наши директори константо раде. Зато нас и воле, као што нас воле!
Неспособност као разлог
Примају људе да раде у сектору за управљање људским ресурсима, који су необучени, необразовани и или само са врло мало искуства из те области. Врло честа појава је да је особа из сектора за људске ресурсе дошла ту из рачуноводства или неке друге неповезане канцеларије, са којом нису знали шта да раде а нису хтели или нису могли да јој дају отказ. Следећа врло честа појава је да је особа била секретарица главном директору или пословни асистент, па је својим заслугама дошла до тога да и она мало управља, па ајде ти управљај људским ресурсима.
И онда се питамо одакле толика флуктуација, зашто одлазе радници, зашто имамо конфликте и сукобе на раду, мобинг и све оне „слаткише“ који иду уз и овако „слатку“ кафу HR-а.
А кафа је горка јер се крше људска, етичка, морална, права човека, поништава достојанство, поштовање.
С друге стране имате запослене који лажу, долазе пијани или дођу трезни а оду пијани, краду, варају итд.
И шта онда директори?
Ако си језичар причаћеш француски, или немачки и решићеш проблем? Или ћеш одржати лекцију из географије или историје?
Скоро је изашао оглас да траже менаџера за таленте са завршеним језичким смером.
Сигуран сам да су прочитали много о талент менаџменту и закључили да је то област која се интензивно учи на свим годинама факултета језичког смера и то као обавезан предмет. Ја мислим да би се људи из McKinsey & Company, који су то и покренули 1997 године (Elizabeth G. Chambers, Mark Foulon, Helen Handfiled-Jones, Steven M. Hankin, and Eduard G. Micheals III.), требали доучити код нас на језичком смеру о њиховој теорији.
Запослени у „HR“-у су непоштени
80% посто доброг менаџмента људских ресурса је да будете поштени да се придржавате закона, и да наступате једнако и фер према свакоме.
100% посто овога горе је немогућа мисија за велику већину. Зато и имамо толико радних спорова, сукоба, напуштања посла итд. итд.
Основе овога се уче у раном детињству у породици. Џаба факултет после, можеш их имати и десет али ако ниси научио на време да будеш човек и да тако поступаш онда си у тешкој ситуацији. Дође време тешких одлука бити поштен или не? Да ли је моја плата битнија од поштења или не? Плата или поштење, питање је сад?
Чини ми се да су давно прошла та времена кад се дуго размишљало за одговор. Па наравно да је плата важнија, а после ћемо размишљати и о праву и о правди и о поштењу!!!
Баш је лепо бити HR.
Др Срећко Стаменковић
