Доношење одлука је најбитнија и најважнија особина коју морате поседовати ако желите да прогурате тешка времена. Наравно, свако је способан да доноси одлуке само је питање које су праве за тешка времена. Тешко време је тренутно свуда око нас, веома стресно и изазовно и доношење било каквих одлука није нимало лако јер су исходи веома несигурни.

Када су тешка времена и када треба донети одлуку један од фактора који читав процес чини још тежим је когнитивни фактор, и он се појављује тамо где је окружење веома променљиво, напето и ризично и делује штетно на доношење одлука.

По Википедији постоји 124 пристрасности које утичу на доношење одлука, углавном на негативан начин. Занимљиво је приметити на које све начине људски мозак искривљује процес доношења одлука, па је некад право чудо да се деси да се донесе добра одлука.

Когнитивне пристрасности се манифестују као систематска одступања исхода процеса мишљења, суђења, закључивања, памћења и одлучивања од нормативних стандарда (Haselton, M. G.; Nettle, D. & Andrews, P. W. (2005). The evolution of cognitive bias). Појединци стварају своју „субјективну друштвену стварност” на основу своје перцепције примљених информација. Конструкција друштвене стварности појединца, а не објективно примљене информације, може утицати на његово понашање у друштву.

У данашњем тешком времену под налетом коронавируса најбоље се уочава сва пристрасност приликом одлучивања то јест доношења одлука почев од врха, политичара на глобалном нивоу, па све до основног личног модела доношења одлука. Ово још више долази до изражаја ако се узму у обзир неформални канали утицаја на процес доношења одлука попут информација и мишљења добијених од корисника друштвених мрежа, а још трагичније је када политички лидери користе друштвене мреже за доношење и промовисање одлука.

Уобичајене пристрасности у времену коронавируса

Уверење и интуиција подржано емоцијама снажно делују на усмеравање људи ка одлукама које су мање оптималне релевантној ситуацији. Али, ако разумемо наше пристрасности, пружамо себи могућност да донесемо праве, добре одлуке. Многе пристрасности утичу на формирање веровања, пословне и економске одлуке и људско понашање уопште.

Неке од њих су:

Политичка пристрасност

Коронавирус нема и не води ни једну политику. Код људи је број политика је у директној пропорцији са „бројем глава на раменима“. Свака глава има своје мишљење, води своју политику и најбоље зна како се изборити са вирусом. Ако се од почетака (појаве коронавируса) анализирају прво мишљења, па ставови, одлуке, предузете акције, заиста је упечатљиво колико су уско политички погледи у корелацији са мишљењима о томе да ли је коронавирус озбиљна претња или не. При том треба указати и на медије који су подржавајући различите политичке групе изазивали појаву пристрасности. Примера је заиста много, почев од највећих па до најмањих држава. Док су неки политичари доносили одлуке о затварању свега и забране свачега, други су пропагирали да се не дозволи ограничавање активности и тежили тако ка стицању колективног имунитета.

Сада је лако донети закључке о политичким приступима, јер се могу сагледати резултати које се презентују очитавањем бројног стања људи који су подлегли под налетом коронавируса.

Делује прилично „језиво“ кад се на ову бројку може утицати простим исказивањем мишљења преко на пример, Твитера.

Статус кво

Статус кво представља тенденцију да волимо да ствари остану релативно исте. Статус кво укључује разматрање тренутног стања ствари као оптималне и када би било другачије то би било незадовољавајуће. Неприлагођавању стварности него се поводити постављеним плановима се показало у многим случајевима као погрешно. Ако се послужимо народном да су „после битке сви генерали“, и да накнадне памети имамо у изобиљу, онда се треба запитати: „Да ли бих данас за исти догађај направио исти план? Ово питање је релевантно за све нивое доносиоца одлука, без обзира да ли је у питању руководиоц организације од 1000 запослених или је у питању лична одлука на пример, отићи незаштићен на посао.

У већини случајева прилагођавање новој стварности води ка отказивању или измени планова.

Потврда

Једна од најчешћих је пристрасност потврде, у којој тражимо и обраћамо више пажње на информације које подржавају наше сопствене ставове. То је уобичајени случај политичке пристрасности. Пристрасност потврде је тенденција тражења, интерпретације, фокусирања и памћења информација на начин који потврђује нечије предрасуде. Пристрасност потврде о пандемији поткрепљује оно што се назива инфодемијом - дезинформацијама везаним за коронавирус у садржајима друштвених медија. Ако сте, на пример, пристрани према цркви онда благонаклоно гледате на медијске информације како црква је тражила да јој се одобри прослава ускрса у храмовима, а ако нисте пристрасни онда сте против давања дозволе. На међународној сцени то се може огледати према медијском извештавању о Кини, ако сте пристрасни онда је подржавате, њену победу над вирусом, њеној помоћи, а ако нисте онда подржавате медијске информације (углавном из Америке) где се окривљује појаву истог и за све светске недаће. Решење како не упасти у замку пристрасности потврде је у тражењу информација (које могу довести у питање ваше ставове) које су дате од стране поузданих, стручних извора за релевантну област, у овом случају научници, лекари, доктори који су стручњаци из вирологије.

Пристрасност приписивања непријатељства

Када се други не слажу с нама у времену великих недаћа и великог стреса, склони смо им приписати непријатељске намере. На пример, људи који држе веома важне функције у областима одбране склони су да презентују дешавање као намерни биолошки напад како би се десетковале снаге одбране тих земаља. На локалном нивоу може се навести пример забране окупљања где су чиниоци тих дела преко медија оптуживани за намерно кршење препорука о друштвеном дистанцирању. Претпоставка о непријатељским намерама само повећава ниво сваког стреса. Ако се жели избећи ово онда би требало да се претпостави најбоље када се већ не поседују валидне информације о ситуацији или мотивацији за учињена дела када се немају чврсти докази за предузете активности које осуђујемо.

Занемаривање вероватноће

Ниједан третман или интервенција не може снизити релевантну вероватноћу на нулу или је повисити на 100%, нарочито када је у питању јавно здравље и епидемиологија; може се само снизити или повећати вероватноћа у границама. Ипак, многа лица су склона ка апсолутним вредностима и да некога ко се изјасни „држе за реч“.

У случају коронавируса, размишљање и одлучивање још више отежава недостатак валидних података о томе како се вирус преноси, стопе смрти, хоспитализације заражених пацијената, најефикасније стратегије лечења и шта лечи или шта помаже у лечењу. Кад таква врста релевантних, научно доказаних података постане доступна, онда ће и ефикасност у сузбијању вируса и лечењу оболелих бити већа.

У садашњој ситуацији, пошто не можемо апсолутно да знамо оно што нам је потребно, једино разумно понашање и да се смањи вероватноћа заразе је да се понашамо са препорученим мерама и да останемо код куће.

Нормална пристрасност

Нормална пристрасност је одбијање планирања или реаговања на катастрофу која се никада раније није догодила или веровање да ће ствари дешавати тако како су се дешавале у прошлости, што доводи до неспремности или немогућности планирања непредвиђених околности. Иако је у прошлости постојала глобална пандемија (на пример шпански грип из 1918. године) и новија епидемија других опасних болести коронавируса (САРС и МЕРС), чини се да је већина политичких и пословних лидера игнорисала могућност појављивања још неког коронавируса и епидемије. Овде можемо навести пример медицинских установа које нису изграђене, неимања адекватне медицинске опреме, непостојање планова за ванредне ситуације.

Нормална пристрасност је можда најважнија и које се треба сетити када размишљамо о будућности и када нисмо у кризи. Кад се све заврши, морамо разумети како је, и код кога, та пристрасност довела до преовладајућег начина нашег размишљања. Познавање пристрасности одлука уопште не значи да било ко од нас као неко ко одлучује може препознати сопствене пристрасности. Међутим, можемо тражити од других поузданих људи да укажу на њих. Ако организације имају систематске дискусије о процесима одлучивања пре него што донесу одлуку, поједини доносиоци одлука могу схватити да су запали у пристрасност.

Ту је, наравно, и могућност да се машини дозволи да доносе одлуку на основу статистичких података или хеуристике (пример увођења робота како би интервјуисао кандидате за посао). Међутим, са ситуацијом која се брзо мења као код коронавируса када се нема довољно података или поузданих правила за примену аутоматизованих одлука је веома тешко. Уместо тога, мораћемо да се ослонимо на то да људи улажу огромне напоре како би донели праве одлуке и како би избегли уобичајене замке приликом доношења одлука.

Ефекат прекомерне самоуверености

Прекомерно поверење у сопствене одговоре на питања. На пример, за одређене врсте питања испада да одговори које људи оцењују као „99% сигурно“ погреше 40% . Овај ефекат се може видети у лидеру једне верске заједнице која кад је изјавио да је Бог јачи од вируса и после је настрадао од тог вируса. Најчешћи начин проучавања самопоуздања је питати људе колико су уверени у конкретна уверења која имају или одговоре које дају. Подаци показују да поверење систематски премашује тачност, што подразумева да су људи сигурнији да су тачни него што заслужују да буду.

Ефекат траке

Из дана у дан током трајања пандемије чућете разне идеје о ономе што је тренутно доминантно у разговору. На пример, узбуђење због старог лека хлороквин за лечење маларијом (или других лекова у комбинацији са њим) као могућег решења против коронавируса; ефекат траке се најбоље огледа кад се и председник једне велике земље огласио поводом тога и изјавио да се корона вирус лечи са тим леком и да га та земља има довољно. Тај лек је сигурно заслужан за даља и систематичнија истраживања, али давати велику подршку је најблаже речено непримерено.

Уоквирени ефекат

Један од најмоћнијих утицаја на сваку одлуку је када се постављају питања о чему треба донети одлуку. На пример, да ли продужити ванредно стање и забрану кретања или сагледати економску страну и попустити. Ово се дешава када извлачимо различите закључке из истих информација, у зависности од тога како су те информације представљене.

Људи имају тенденцију да избегавају ризик када је представљен позитиван оквир , али траже ризике када је представљен негативан оквир. Добитак и губитак су у сценарију дефинисани као описи исхода (нпр. животи изгубљени или спашени, болесници који се лече и нису лечени итд.).

Како год било, после било које донете одлуке, увек је било и биће оних који су против, других који подржавају одлуку, и оних који знају боље. Најмање је оних који доносе одлуке. По правилу је један човек једна одлука.


Прочитајте и ово: Приоритети у области менаџмента људских ресурса за време ванредног стања