Пише: Проф.др Божидар Форца

ПРЕМИСА 1: Теорија је када све знамо, а ништа не функционише. Пракса је када све функционише, а не знамо како и зашто.

ПРЕМИСА 2: Пракса без теорије је као гађање без нишањења.

ПРЕМИСА 3: Нема ништа практичније од добре теорије.

Први квартал преступне 2020. године истиче у знаку коронавируса на планетарном нивоу. Док на једном крају планете Земље (Кина, Јужна Кореја) кажу да је вирус „побеђен“, на другом (Европа), борбе се тек распламсавају. Америка, по бројкама заражених „граби“ ка негативном врху, док се о Русији информације, углавном, вежу за Путина, а не за борбу против вируса. Мале и неразвијене земље, разумљиво, стрепе и на појединачни а не значајнији пораст заражених и умрлих. У медијима свих врста смењују се „рецепти“ за решење проблема, „црне претпоставке“ и нада у сунце (повећање УВ зрачења). Друштвене мреже, како то само оне знају, препуне су досетки (од умесних, преко несувислих, до безобразлука). Народ, ах та пуста именица, информише се по моделу – „свако на свој начин“.

Политика, по обичају, није све, али у свему јесте. Отуда, политичке борбе не престају ни у овако тешкој планетарној кризи. Свет је упао у мултикритеријумску кризу, а „дан после“, обично (много пута већ чувено) најављује се као – ништа више неће бити као пре. Иако је то – ништа више неће бити као пре, записано безброј пута, то није теорија, поготово не теорија науке.

У чему је КВАКА?

ТЕОРИЈА

Постоји једна изрека да све паметно што је требало рећи, до сада је речено, само се мењају методи и средства. Али то није теорије. Шта је теорија?

У општем смислу, теорија је сублимирани и записани, или на други начин забележени, исказ историјског сазнања о свету који нас окружује. Принципијелно посматрано, то сазнање можемо посматрати као теорију науке и теорију струке. Теорија науке трага за истином, применом научних метода (методологија). Теорија струке (доктрина) јесте скуп норми практичне делатности у обављању било ког посла. У складу с наведеним:

1) теорија науке трага за врхунцем – научним законима и

2) теорија струке јесте, али и не мора бити заснована само на научној теорији.

Да би се разграничило подручје деловања, извршене су различите класификације наука. Једно од подручја јесу друштвено-хуманистичке науке. У том општем научном подручју доминирају политичке, правне, економске, социолошке, наука о међународним односима и друге уже научне области. Све побројане преплићу се око једног ужег подручја (признатог или непризнатог као наука), именованог као – науке о безбедности.

Да би, колико толико, утврдили шта наука (научна дисциплина) јесте, а шта није, у теорији су утврђени бројни критеријуми, или тзв. конституенси науке. Различит је њихов број, али се најчешће помињу четири: предмет, теорија, језик и метод науке.

Нећемо доказивати колико која научна дисциплина има наведене конституенсе.

С друге стране, да би оивичили шта предмет науке (истраживачких праваца) безбедности јесте, бројни аутори су покушали да утврде тзв. питања (студија, теорије) безбедности. Да ли постоји консензус око тих питања – не постоји. Но, ипак можемо рећи да кључна питања јесу: шта је безбедност (безбедност за кога – референтни објект безбедности), шта-ко безбедност референтног објекта угрожава (субјекат угрожавања) и ко (субјект безбедности) и како се супротставити угрожавању. Постоји ли консензус у теорији безбедности у вези одговора на та питања – не постоји.

Куда то води?

Теорија безбедности, потпомогнута њеним тангентним подручјима (политика, економија, социологија…), рачва се у мноштво теоријских праваца, који немају значајан утицај на предмет свог истраживања – свет који нас окружује. У таквој ситуацији, превагу добија прагматизам, односно теорија струке. Прагматизам, сам по себи, није а приори негативан теоријски приступ, док се у њему не развије посебан „правац“ – теорија завере. Теорија завере је филозофски појам – ВРЕДНОСТ, супституисана политичким појмом – ИНТЕРЕС. Тако, иако је, де јуре, присутан скоро консензус у утврђивању вредности, планетарно посматрано, де факто, светом (нажалост и у теорији) владају интереси.

Праоснова, праузрок свих сукоба јесу сукоби интереса!

ПРАКСА

Изворно, термин пракса значи: стварну, непосредно корисну делатност, или знање стечено дугим радом. Такође, супротно теорији, пракса означава рад, вршење, обављање неке делатности (рада).

Какав је однос праксе према наведеним питањима (студија, теорије) безбедности?

Да ли је, уопште, потребно трагати за одговором на наведено питање? Принципијелно (људски) – ДА, а у смислу доласка до прецизног одговора – то је немогућа мисија. Мисија је немогућа јер ћемо се заплести у вртлог различитих интереса, које није лако одгонетнути, јер је савест људска „кварљива роба“, а и у одгонетању интереса владају интереси.

ОДНОС ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ

Све три напред наведене премисе овог рада јесу мисли познатих светских научника. Те мисли нису теорија, нити закони науке. То су искуствене норме – пракса, која је велике умове натерала да их запишу и саопште. Због чега – знају они.

О односу теорије и праксе, принципијелно посматрано, кад је сфера безбедности у питању, можемо констатовати:

1) у доба релативног мира наука-теорија (требало би да) иде испред праксе и крчи јој пут, нудећи јој норме практичне делатности,

2) у доба рата (не само оружаног), пракса „заскочи“ теорију, односно у недостатку норми практичне делатности, исте сама ствара и

3) наука-теорија, норме практичне делатности које утврди пракса, треба да превреднује у научни (теоријски) фонд, чиме циклус иде даље.

Наука је достигла одређени степе развијености, кад су вируси у питању. Појавио се коронавирус о коме наука (теорија) нема потпун одговор, нити пракси може да понуди конзистентан скуп норми практичне делатности. У недостатку научне теорије, теорија струке (искуство, сада првенствено кинеско), свакако засновано на науци, нуди норме практичне делатности за ублажавање последица деловања вируса. Теорија науке и струке немају границе – хвала Кинези.

Пракса, вођена интересима, делом уважава теорију науке и струке. Али, с обзиром да се не може отргнути од себичних интереса, пракса јача теорију завере. Кључни ефекти теорије завере препознатљиви су у врло тешким „премисама“ за „дан после“: ово је биолошки рат, који ће се тек распламсати; вирус су вештачки произвели и лансирали Американци или Кинези (зависи ко говори); на свету је превише старих особа, ово је прилика да се популација прореди; ово је прилика да се формира светска влада и мноштво других.

Пракса, без обзира да ли уважавала или не теорију завере, „вуче“ разне потезе, глобално, регионални и локално препознатљиве у: молби Генералног секретара да завлада примирје у сукобима широм света (чуј-моли ГС), док се не реши коронастање; суспендује се Шенген споразум у ЕУ, кочићи се поново забадају око сопственог атара; цвета криминал и нелојална конкуренција у трговини; НАТО ће 2. априла званично примити Северну Македонију у своје чланство; припрема се нови талас миграната, са недокучиво могућим последицама; дуговремено стварани антагонизми међу појединим државама јачају, пренебрегавајући општу опасност, и многи други.

ЕПИЛОГ

Све су кише престале, и ова ће. Избориће се свет (теорија и пракса) и са овом пошасти – коронавирус. Број преминулих од коронавируса постаће статистички податак, који ће се поредити са страдалим од других опасности (рат, саобраћај, шпанска грозница, тифус…).

Као и после употребе прве атомске бомбе 1945, све ће се променити само свест људска неће.

Теорија ће се развијати. Пракса као стварност, мање-више ће уважавати или не теорију. Кад је безбедност у питању, спој теорије и праксе даће резултат ако заједнички предмет истраживања и поступања буде ГЛОБАЛНА БЕЗБЕДНОСТ. Свет се мора вратити изворном појму – ВРЕДНОСТ.

Дај Боже!

(Извор: магазин „Одбрана и безбедност“ https://odbranaibezbednost.rs/)


Прочитајте и ово: Најбоља пракса Србија 2020?

Промовишите вашу најбољу праксу у менаџменту људских ресурса и покажите другима како се управља. Избор најбоље праксе у менаџменту људских ресурса Србија 2020, пријаве на:

http://resursinstitut.rs/index.php/izbor-najboljih/prijava-za-izbor