Политика управљања људским ресурсима мора се бавити најважнијим проблемима запослених у организацији. При том се обавезно морају узети у обзир спољни утицаји на политику попут радног законодавства. При сваком дефинисању политике треба уложити максималан напор и обавити све потребне консултације које морају обухватити све релевантне субјекте који су учесници у том процесу, руководиоце на свим нивоима, запослене по свим секторима, представнике запослених ако их има попут синдиката или удружења радника као и са највећим акционарима.

Поред оне народне „Роди ме мајко срећног па ме и на ђубре баци“ требало би имати у виду и следеће:

1. Они траже и проналазе прилике где други не виде ништа.

2. Они уче тамо где други виде само проблеме.

3. Они су усмерени на решење.

Ако идемо од изворног значења речи ресурс (ressource), до других савремених истраживања и многобројних страних индивидуалних и групних студија о том феномену, онда бисмо то могли сажети у једну приближно овакву дефиницију:

Људски ресурси (Human Resources) јесу укупни људски потенцијали у једном друштву, једној регији, једној општини, грани делатности, компанији и слично; то су физичке, физиолошке, психичке, духовне и друге људске вредности; њихова откривена и латентна потенцијална енергија; њихова култура, већ стечена знања, умења, навике, способности (know-how), њихов укупни цивилизацијски домет.