Задњих година а и задњих деценија сведоци смо да је веома помодно постало да се „избацују“ нови термини у пословном свету и да се пропагирају путем популарне пословне штампе и академске литературе. Да ли се жели тиме указати на неспособност осталих да се схвати пословни свет и да би се требало позабавити са стварима које се дешавају око нас или се ради о личној пропаганди тих теоретичара који се, чини ми се, све више баве језичким менаџментом а све мање пословним, закључите сами.

Стратешки партнер или стратешки слуга?

Ситуација са терена показује нам да се код нас тек у малом (веома малом) броју менаџери људских ресурса схватају као стратешки партнери. Још увек се та функција повезује са административним, поготово са непријатним пословима (конфликти на раду, откази), а стратегија постоји само у наслову. Људи који се баве овим занимањем промовишу (или настоје да промовишу) себе као веома битног и као стратешког партнера, али они би то признање требало да добију од организације. При том кад се каже организација не мисли само на ТОП менаџмент него и на остале запослене, у виду признања да та особа зна шта, како, ко, куда и зашто, и да својим примером, интегритетом, поштовањем репрезентује своју организацију. Чини ми се да је у Србији још увек дуг пут до тога и ако се доста напредовало остало је још питања, попут:

У данашњем времену, а све захваљујући хиперпродуктивној прошлости, имамо не мали број људи који се класификују као стручњаци из области менаџмента људских ресурса попут на пример: регрутер, специјалиста, официр, џуниор, сениор, сарадник, тренер, коучер, консултант, менаџер, лидер, генералист, бизнис партнер, талент менаџер, експерт, развојни менаџер, итд.

Тежња да се поистоветимо са развијеним западним светом је довела до тога да смо увезли све трендове и сада су ту.