(српско-менаџерска свакодневница)

Како је радити у Србији сви запослени знају. Знају такође, и колико могу да одсуствују са посла, колика је пауза, колико имају дана годишњег одмора, да ли могу искористити неки слободан дан, како је са боловањем.

Већина запослених врло тешко може да одсуствује са посла, ако имају среће имаће и паузу од 30 мин, ако немају онда не могу ни у тоалет него носи пелене са собом и моли се да имаш добру бешику. Годишњи одмор веома ретко да је већи од законског минимума (20 дана), пауза је посебна прича, боловање само ако си смртно угрожен.

Постојање великих могућности и "сјајних" организација где је "наш запослени највеће богатство", где се дају могућности развоја, учења, где "тече мед и млеко", где гледају на вас као на "таленте", "потенцијале", "ресурсе", где имате психологе, коучере, менаџере, саветнике, менторе, шефове, специјалисте, психотерапеуте, контролоре и контролере и сви су у вашој служби да би сте ви били срећни и задовољни (да би сте могли да им дуго, дуго служите), Вас је полакомило и ви сте почели да размишљате, тражите и да конкуришете за ново радно место.

Велики број "светских" агенција за запошљавање са "светским" стручњацима ће се побринути да вам испуне жељу. Ако не они онда и организације имају стручњаке, само се чека на Вас. Под таквим „транзицијоно-развојним“ условима рада "светских организација, лидера у својим областима" ка бољем животу и раду, тешко је одолети и поћи путем просперитета у личном животу.

Шаљете писмо, радну биографију, знате да сте добар кандидат за позицију за коју конкуришете, добијате позив, (у себи осећате топлину, топлину коју само нада може пружити и то само нада за бољим животом), с друге стране позива, цвркутави гласић каже " добар дан"……"Добар дан" одговарате.

"Ми смо светска агенција (или организација) за запошљавање, ми смо лидери, ви сте конкурисали за радно место……и одабрани да будете позвани на интервју за позицију за коју сте конкурисали. Да ли можете да дођете у уторак у 14 часова?"

Размишљате 300 на сат, како да напустите посао и одете на разговор. Тешко, веома тешко, скупљате петљу и умилним гласом питате: "да ли је могуће да имамо интервју после 5?" "Жао нам је господине али ми радимо до 4. Да ли можете неки други дан, на пример у среду или у четвртак?" "Тешко, госпођо радим и неће ме пустити с посла да толико одсуствујем, да ли може у суботу?" "Жао ми је господине, суботом не радимо."

Размишљате шта још да урадите, секунди су вам на телефону као године, одлучујете да узмете боловање, слободан дан, да ризикујете. Пре него што кажете да ће те доћи, да сте свесно изабрали да изгубите дневницу у бруто износу од 6000 па на више, да сте решили да платите путне трошкове (карту или бензин, треба нешто појести, попити кафу да се "убије трема"), глас разума вам каже да питате да ли је то вредно?

"Опростите молим вас, ја ћу морати да узмем слободан дан, имаћу трошкове у износу од најмање 10.000 динара, да ли можете да кажете колика је плата предвиђена за ту позицију? Ја сад примам 50.000 и ако је иста или мања не бих да се узалудно излажем трошковима и да ми замере на послу што сам одсутан."

Гласић је после питања престао да буде цвркутав, него је више почео да личи на „уздржано-паничарску шефицу“ и одговори:

"Господине, ја Вам не могу то рећи сада, то је поверљиво, клијент нам није дао ту могућност, то Вам могу рећи ако прођете даље у ужи круг....."

Па зар треба да двапут дођем, два дана да искористим, дупли трошкови да би сазнао колику плату су предвидели за то рано место? И све је то зато што „она“ (мисли се на цвркутави гласић), има своје радно време које веома поштује, а за моје (време) је…..баш!!!!

Оде "нада", оде топлина, одоше снови, психолози, коучери, менаџери, саветници, ментори, шефови, специјалисти, психотерапеути, контролори и контролери, сви они који су мени на услузи, оде све што нам је давало "сјајне услове".

Има један број људи у Србији, који ради у једној области индустрије који једноставно прибегава да игнорише све чињенице реалног живота и рада, који живе у неком свом "филму или ријалитију", који су "Богом дани" да одређују "ко" може а "ко" не може, и који су дошли са променама, да нас мењају... и зову се цвркутави глас!!

За њих је све стало, само они (и деца) расту.

Most Read

  • Week

  • Month

  • All