Временски период у ком корона заводи своја правила је експериментално показало како и шта ће бити са радницима (људима) у кризама које могу да нас задесе. Сад да ли ће те кризе да се зову Ковид 19 или Ковид 20, 21, није много битно али оно што је важно је да, страна која треба да се припреми за последице те будуће кризе унапред се зна, а то је обичан човек, радник, онај који је без титуле „супермена“ у фирми.

Каква је будућност, перспектива радника, запосленог као човека?

Ако се погледа „HR“, увиђају се мантре које исказују борбу за људскошћу, хуманости и бриге за човека као запосленог а у ствари се на један префињен и модеран начин тај човек гура у простор и време где нема места за људско биће. Само интерес, корист и бројке исказане кроз величину профита. Перманентна деградација свега што је људско и континуирано укидање достојанства и самомислећег бића. Радни однос савременог друштва је само онај који омогућава дезинтеграцију људског права, слободне воље радника да каже, мисли и бира и тако утиче на доношење одлука у организацији.

Садашњост која са собом повлачи неизвесност, страх од живота у будућности доноси нам да се и оно мало људскости достојанства, које је задржано од наших старих по рођењу, услови радном ангажованошћу које ће нам омогућити да мало дуже живимо под ударом „блаженог“, глобалног, капиталистичког прогреса и модерног друштва. Глобална економска филозофија која се своди на израбљивању људи, искоришћавању људских умних и физичких потенцијала и способности и срозавању људи на ресурсе и средства које је ту само да се намакне још неки долар или евро више.

Потрошачко друштво је само замена за константно израбљивање људи који су све друго само то не. Експлоатисани до максимума, тлачени, да би им се пружило задовољство „шопинговања“, као једине главне активности мождане масе коју поседују. За остало шта им треба, шта је добро и корисно за њих ту је „HR“. Он их развија, школује, учи, тестира, он зна шта треба они да кажу, како да комуницирају, како и шта да мисле, а све због добробити – наравно њихове. За то је спремљена армија психолога, психијатара, коучера, тренера, само се треба препустити.

Јер смо декларисани као нестабилни, као неко ко не пристаје и не одобрава баш све. Неко ко уме да размишља и има своје ЈА. Зато нам је понуђена помоћ. Помоћ се огледа у облику франшизних стручњака који ће са савременом технологијом да одреде коме је, колико и каква психотерапеутска помоћ потребна.

Тренд је да се организациони учинак побољша психотерапијом напаћених радника који су ментално оболели услед постојеће вирусне кризе и услова рада на „ремоте“. Тотално су озлојеђени што нису под будним оком надређених и њихових стручних уплитања зарад повећања продуктивности. Јер ако радиш на „ремоте“ и то још из свога дома, па ти можеш на пример, да идеш у тоалет кад хоћеш и за то ти не треба дозвола, зар не? А то је већ за психотерапеута. Можда и за клиничка испитивања.

Замисли да си у организацији и да одеш у тоалет на пример 10 пута и да се не јавиш. Био би снимљен и ако си срећан завршило би се са укором и смањењем плате процентуално једнако броју одлазака. Овако на ремоте тога нема.

Битка за профит је стална, а капитал, конкуренција, тржиште и све демократске вредности друштва брзо мењају „друштво“. Зато треба мислити како ти се сервира. Моралне вредности друштва, које су проистекле из породичних вредности, традиције, културе и свега онога што одликује једно друштво и народ, стављено је на располагање општег интереса капиталистичке експанзије на територије/државе које дају више – ресурса у сваком облику за мање паре.

Достојанство не расте са бољим радним условима, стандардима и са бољом платом.

Шта достојанство значи у контексту рада?

Да ли је достојанство човека као радника, запосленог условљено материјалном задовољношћу, па тек онда нематеријалним елементима радног односа?

Колика је цена достојанства једног народа?

Да ли је то цена која се плаћа једном човеку? Групи? Организацији? Држави?

Шта се добија продајом достојанства? Нова култура? Морал? Начин размишљања?

Одговоре на ова и остала питања даће нам стручни људи у организацији „HR-a“ на тим билдингу приликом сплаварења тј. спуштања низ реку и тимске сарадње некупања.

Ако тога нема, из оправданих вирусно-ковидних разлога, ту су франшизни психотерапеути наоружани дигиталним тестовима који ће приредити сеансе за „ментално ремоте оштећене“ раднике.

Нормалност живота са породицом је на чекању.

За крај, писац Џејмс Суровицки у својој књизи Мудрост гомиле, наводи да колективној интелигенцији требају четири услова да би процветала:

  1. различитост мишљења како би се заштитила од групног мишљења;
  2. независно размишљање које даје слободу свакој особи да изрази своје мишљење без притиска, кривице или захтева за прилагођавање;
  3. децентрализација, што значи да што је особа ближа проблему или купцу, већа је вероватноћа да ће пружити значајнији допринос;
  4. добар метод за прикупљање, сажимање резултата.

др Срећко Стаменковић


Прочитајте и ово: Самопоштовање и менаџмент људских ресурса у Србији

Највиши ниво поштовања се увек заслужује - никада не даје. То важи за самопоштовање као и за поштовање других. Пре давања највишег нивоа самопоштовања или поштовања према другима, побрините се да је особа достојна те части.

Most Read

  • Week

  • Month

  • All