Пише: Братислава Радовановић

Неписане уговорне обавезе највреднијег српског ресурса

О укусима не треба расправљати, сир, месо, спанаћ, бурек је у Србији сасвим довољан избор за сваког гладног шефа. Та „пита“ ради радњу, радњу обавља радник, јер тако је у могућности, рекло би се. Укуси су бројни, али мера укуса је по Аристотелу увек била средина као врлина. Како Закон о раду не дефинише средину као граничну вредност између запосленог и послодавца, питалица гласи, да ли је то радна обавеза, каприц надређеног или можда нешто треће?

Анализирајући рад садашњих организација, у Србији постоји енормна флуктуација радника, која је карактеристична по томе што је она изражена на локалном нивоу, у смислу да се мењају фирме које су у оквиру једне општине или града и интернационалне то јест одлазак у другу државу на рад. Одлазак у други град или општину која је „удаљенија“ од места становања али је у Србији је најмање изражен.

Најмање што жели сваки менаџер људских ресурса, али и организација је да има проблеме са запосленима. Да би избегла те проблеме организација покушава да од почетка од потраге за радницима, тражи кандидата који је способан за тимски рад. Тим једне организације представљају сви запослени, где свако има јасно дефинисану улогу и задатке. Тим организације се састоји, у зависности од величине организације, на још много подтимова. Ово се огледа кроз структуру организације.