Према неким проценама у Србији, 50.000 запослених не прима зараду, а преко две трећине прима зараду са закашњењем. Две трећине запослених прима зараду која је мања од просечне, а 350.000 запослених прима минималну зараду. Половина запослених не може себи приуштити минималну потрошачку корпу, а 86% запослених нема довољно за просечну потрошачку корпу.

Жене зарађују мање од мушкараца у већини сектора, зарађују мање и високообразоване и оне без квалификација, у приватном и у јавном сектору. Запослени на основу уговора о раду на одређено време, као и радно ангажовани на основу уговора о обављању привремених и повремених послова, имају значајно ниже зараде, односно накнаде за рад, него запослени на основу уговора о раду на неодређено време.

Ово су само неки од разлога због којих се грађани осећају најблаже речено незадовољно, и поред великог броја инвестиција, улагања у запошљавање, страних послодаваца, великих и звучних имена фирми светских и белосветских менаџера људских ресурса, талената, коучера и осталих стручњака. Како се повећава број стручњака за радне односе, чини се, да пропорцијонално све је мање поштовање људских права, а о закону да и не говоримо.