Да ли је “управљање стресом” хуманост или манипулација?

Пише: Лела Саковић

Директор маркетинга у једној прилично великој компанији пре неки дан ми се пожалио: „Бојим се да стрес у радном окружењу не може да се смањи, јер менаџмент то не жели!“

И не само да не жели, каже он, него чак и подстиче стресну атмосферу: упрегну вас као магаре, набијају тензију, намерно дају кратке рокове, вичу и хистеришу, да из вас извуку што је могуће више. А после пар година, кад вас сасвим исцеде, ионако се осећате толико понижено и исцрпљено да не морају да вам дају отказ – отићи ћете сами. На ваше место долазе други, нови и пуни елана, и остају док и сами не буду потрошени и замењени.

Није он једини који то примећује, нити је компанија у којој ради једина у којој запослени стичу такав утисак: у свету је све већи тренд да се стрес „дозира“ запосленима под, наводно, контролисаним условима јер се под стресом остварују бољи пословни резултати. Пошто стрес и радна ефикасност иду руку под руку само до одређене границе, иза које стрес наставља да расте а продуктивност опада брзином муње – логично је да ће послодавац тражити замену у ономе ко до те границе још није стигао. А о „потрошенима“ – ко још брине?!

Одређена доза тензије заиста је корисна, и то не само за радну ефикасност већ и за основно ментално здравље: особа која нема ама баш никаквих обавеза, лако запада у депресију и престаје да види смисао у животу. Али, велико је питање да ли је заиста могуће тензију у компанији држати увек на истом нивоу, да се не отргне контроли. И да ли можемо да утврдимо где је тачно та граница иза које стрес расте а продуктивност опада. Да ли је граница код сваког запосленог на истој линији… А о хуманости да не говоримо.

Међутим, докле год нисмо свесни сопственог значаја, првенствено за себе а затим и за фирму, дотле ћемо и дозвољавати себи да гутамо стрес уз ризик да на крају будемо потрошени. Дотле ћемо и дозвољавати другима да „управљају“ нашим стресом. А пракса показује да има и оних послодаваца који цене запослене који верују у себе и своје способности, и који знају да ће са таквим запосленима – пре него са „слугама покорним“ – даље стићи.

Лела Саковић, Магистар наука у области људских ресурса са аспекта социјалне психологије. Експерт за комуникацију на више међународних пројеката за унапређење људских права. Ауторка стручне књиге “Комуникација, стрес и продуктивност” у издању међународне издавачке куће Глобал Паблишинг Прес (Global Publishing Press), и неколико стручних радова. Оснивач Едукативног центра „Пословна комуникација – може и без стреса“, и експерт за израду дугорочне комуникационе стратегије, осмишљавање и реализацију ПР активности. Оснивач НВО „Наше Право“. Оснивач и главна уредница портала Све о осигурању.

савковиц