Србија је прва у свету по броју фриленсера по глави становника, а прекарни рад као класична експлоатација радне снаге све више узима маха, посебно нови облици рада на платформама са непознатим послодавцима, без радног одмора, без писаног уговора, указују синдикати.

 


Organizing Tips for Busy Moms

Готово сваки трећи радник у Србији је ангажован на пословима који су краткорочни, несигурни и који не гарантују достојанствене услове рада, у смислу приступа радним, социјалним и економским правима. Аутори публикације „Радници другог реда: нестандардни рад у Србији” недавно су обзнанили да је удео радника на неодређено међу запосленима у паду са 88,5 одсто 2010. године на 81,4 одсто 2014. године, те на око 77 одсто, колико износи протекле три године. Истраживачи су скренули пажњу и на то да се раст запослености, односно смањење незапослености које статистике бележе, готово у потпуности може приписати снажном тренду прекаризације тржишта рада, односно преласку са уговора на неодређено на оне са одређеним трајањем.

Тако, рецимо, док се 2010. године 11,4 одсто запослених радника налазило у такозваним прекарним формама (несигурном облику рада) – на одређено, сезонски и привремено – њихов удео до 2019. попео се на 22,5 одсто. Најчешћи облици несигурног рада јесу – онај најмање нестандардни, односно рад по уговору на одређено, као и рад на „црно”, подсећају аутори ове публикације. На све то може и да се накалеми и званична статистика о раду од куће, који је откако је почела пандемија узео маха. Према статистичким подацима за четврти квартал 2020, у рад од куће било је укључено 9,2 одсто запослених од њих укупно 2,92 милиона. То је за 0,1 одсто мање у односу на претходно тромесечје, а за 0,5 процента више у односу на исти период 2019, подаци су из Анкете о радној снази.

Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, сматра да је рад од куће, који је актуелизован за време пандемије, показао и добре и лоше стране.

– Добро је што се процес рада одвијао и у условима епидемије. Није добро што законски није регулисан да би се знало шта су права и обавезе послодавца и запосленог. Најчешћи проблеми који су се јављали у вези с радом од куће били су недефинисано радно време, накнада трошкова запосленом, плаћање превоза и топлог оброка и осигурање од повреде на раду. Ипак, сигурно ће остати трајан у појединим делатностима. То ће се десити у ИТ индустрији и свуда где је могуће обављање рада ван просторија послодавца – истиче она и подвлачи да је у Србији много већи проблем то што је достојанствен рад одавно нестао.

Када је држава уређена тако да су капитал и послодавац приоритети, раднику остаје једино да прихвати понуђене услове, да се много не буни и чува посао који има.

– Српски радник није случајно доведен у овакав положај. Овде је реч о добро осмишљеној акцији државе, у којој су флексибилни облици рада доминантни, а несигуран посао правило. У таквој ситуацији радник је уплашен. Ради шта му се каже, има стални страх да ће остати без прихода и да неће моћи да издржава чланове породице. Криза због епидемије још више је повећавала тај страх, а многима уговор није продужен, а неки су радили тако и десетак година. Ипак, да се поштовао Закон о раду, ови запослени не би остали без посла – истиче Савићева.

Шта треба урадити да се овакво стање мења? Пре свега, треба обезбедити примену и поштовање закона, а земљи је потребна и инспекција рада која није у служби политике и крупног капитала. Потребно је повећати капацитет Инспектората за рад и увећати њихову надлежност и овлашћење.

– Србији је потребна и политика владе која српску радну снагу не гледа као јефтину потрошну робу која је добра за привлачење страних инвестиција, јер радна снага свуда у свету јесте економска вредност и према њој се мора и водити таква политика. Улога синдиката мора бити већа. Проблеми радника који раде на несигурним радним местима огромни су. Њихово једино уточиште у овом тренутку су синдикати – уверена је Ранка Савић.

У Савезу самосталних синдиката Србије такође указују на тренд смањења права радника, као и броја класичних уговора о раду, пре свега уговора о раду на неодређено.

– У Србији и у свету се само прича о флексибилности рада, чиме се само задовољавају потребе света капитала, послодаваца и дела политичке елите, али не и радника. Заборавља се на још један термин, а то је флексигурност за раднике, у случају губитка посла, до проналаска новог ангажовања – подсећа Душко Вуковић, потпредседник савеза.

Србија је прва у Европи по неједнакости становништва, чак прва у свету по броју фриленсера по глави становника, подсећа он, а прекарни рад као класична експлоатација радне снаге све више узима маха, посебно нови облици рада на платформама са непознатим послодавцима, без радног одмора, без писаног уговора.

– Све то нам говори да хитно морамо да регулишемо законе, усагласимо цену рада, питања зараде, здравственог и пензијског осигурања. Земља мора добро да се спреми за све то, ако иоле размишља о одрживости друштва, јер иначе одоше нам сви у свет, тамо негде где су системи уређенији – подвлачи Вуковић и подсећа да садашња ситуација иде наруку само власницима крупног капитала који лагодно долазе до јевтине радне снаге.

 

Извор: ПОЛИТИКА

 

ИЗДВАЈАМО

Да ли сте "НАЈБОЉИ У СРБИЈИ"? 2021 година најбољих!