Флексибилно радно законодавство значи мања економска и социјална права радника, лак губитак посла, ниске и несигурне зараде, готово никакву материјалну и другу заштиту оних који остају без посла

Достављач хране у Србији тренутно је једно од најпопуларнијих занимања. Плате вртоглаво добре, услови рада и не баш. За ову групу радника тренутно не постоји ниједан облик уговора који би им у потпуности одговарао како би овим послом могли да се баве застално. Реч је неквалификованом раду који се углавном обавља по уговору о привремено-повременим пословима, што значи да такви радници немају својство запосленог, односно немају право на плаћено боловање и одмор, прековремени рад и рад викендом.

problem 2

Њихове колеге у Шпанији, како је недавно одлучено, убудуће ће бити препознате као запослене, што значи да тамошњи послодавци од сада почињу другачије да третирају своје раднике достављаче и све остале професије које је изнедрила криза услед короне. Дакле, од саме воље државе и законске регулативе у њој зависи колика ће права имати радници који нам омогућавају да храну добијемо на клик.

Колико је Србија далеко од таквих одлука и да ли нови послови на тржишту рада нужно воде ка флексибилизацији радних односа или је то можда обрнуто, али и како ублажити све чешћи тренд по којем је у паду заштита права таквих радника, питања су око којих треба да се усагласе сви – и представници државе, и послодавци, и радници, стручњаци за радно право, социолози... За почетак су потребне измене и допуне бројних закона, а посебно кровног Закона о раду, које су донекле стопиране проглашењем пандемије ковида 19.

Ипак, ни сама корона не би требало да буде изговор, па ни кочница за наставак рада на овако важним темама, сматрају стручњаци. Ево и због чега: мало више од петине радника Србије има уговор о раду на одређено време или је ангажовано по уговору о обављању привремено-повремених послова. У последњих неколико година проценат таквих грађана порастао је са 18 на 22,7, док се половина свих ангажованих у нашој земљи и даље не може похвалити да има сигурно запослење у којем остварује радна права која су им уговором загарантована.

Према подацима Европске статистичке агенције, два посла у Србији ради око 210.000 људи. У последњих десетак година тај број се удвостручио, што је нашу земљу поставило на готово сам врх европске листе која показује тренд раста радника који имају додатну зараду. Ту је и податак да је у земљи порасло ангажовање радника на непуно радно време, али је са око девет одсто учешћа код нас оно и даље мање заступљено него у земљама Европске уније, где готово петина од свих запослених ради на овакав начин.

Да је држава учинила све да се у Србији донесе флексибилно радно законодавство, сматра др Нада Новаковић, социолог и научни сарадник у Институту друштвених наука.

– То заправо само значи мања економска и социјална права радника, лак губитак посла, ниске и несигурне зараде, готово никакву материјалну и другу заштиту радника који остају без посла. Ипак, држава се потрудила да из тако рестриктивног законодавства (у односу на раднике) изузме стране инвеститоре, тако што им омогућава да те законе не морају да поштују. То све се најлакше постиже интензивнијим радом и продужењем радног времена – истиче др Новаковић.

Посебно су угрожена права радника запослених на нестандардним облицима посла која су, додаје она, без сумње мања него код оних са пуним радним временом и на неодређено време.

– Постојеће радно законодавство је проширило могућности нестандардног запошљавања (рад од куће и ван просторија послодавца, рад на даљину, ауторски и хонорарни послови), али је права тих радника смањило испод достигнутих нивоа у свету и испод конвенција и препорука Међународне организације рада. У приватном сектору, али и у јавном, запошљавање на одређено време је постала преовлађујућа пракса иако је у великом броју случајева противзаконита – подсећа она и додаје да су радници принуђени да се запошљавају на тај начин јер немају сигурних прихода, а најважнији узрок је што нису могли да нађу посао с пуним радним временом.

Технолошке промене и стање на тржишту рада несумњиво доводе до тога да имамо све више флексибилних радника који нашим послодавцима и нису потребни у пуном радном времену. С тим је сагласан и Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука, који потврђује да у Србији четвртина људи ради са ограниченим уговорима и нема статус запослених.

– А где су они који чак и немају послодавца, који раде на некаквим платформама и немају коме да се пожале ако нешто не ваља? Због таквих радника морало би што пре да се регулише неколико важних тачака. Најпре, требало би да се скрати радно време, јер сва истраживања потврђују да је ефикасност запослених већа ако они раде краће – сматра проф. Стојиљковић, уверен да би у Србији било могуће да учинак рада и зарада остану исти, уз скраћење радног времена за отприлике петину.

Друга важна ствар требало би да буде одвајање времена за самообразовање запослених и стварање нових вештина. То би могло да се реализује, додаје он, тако што би се опорезивале велике корпорације које највише добијају на расту технологија, чиме би се одвојио и капитал за образовање радника. Једнако важно је и регулисање права на заштиту оних који немају посао, да такви грађани добију пристојну суму новца која их неће демотивисати да наставе да траже посао. И на крају, битна је законска регулатива за све то, јер се без корпуса права не може даље, уверен је проф. Стојиљковић.

Србији је потребна одлучна и брза интервенција државе која ће креирати подстицајни законодавни оквир за привреду и нова улагања, реформу јавне управе, укидање непотребних бирократских процедура, неоправданих фискалних и парафискалних намета, реформу образовања, као и изградњу инфраструктуре. Тако виде будућност земље у Унији послодаваца Србије, али признају да јој је неопходна и нова организација, односно реорганизација постојећег рада у компанијама.

– То ће се најбоље огледати у креирању нових послова, увођењу нових модела рада, његовој већој флексибилизацији, али и потреби за новим знањима и вештинама, занимањима, јер је истраживањем утврђено да постоји и даље доста плаћених неефективних часова рада, као и злоупотреба права на боловање, а ти трошкови додатно оптерећују послодавце, па и државу. Све то се мора спречити кроз строжу законску регулацију – објашњава Светлана Будимчевић, руководилац Сектора за опште, правне и послове људских ресурса у Унији послодаваца.

Све то моћи ће да се избалансира гашењем одређених нефункционалних радних места, послова за које је утврђено да више не постоји потреба, али ће и утицати на то да се несигурни рад сведе на минимум.

– Само адекватан законодавни оквир, успостављен кроз аргументован и конструктиван дијалог социјалних партнера и других заинтересованих страна, биће гарант веће сигурности ангажованих у различитим режимима рада, али и гарант нових инвестиција и напретка Србије – уверена је Светлана Будимчевић.

Извор: ПОЛИТИКА

 

ИЗДВАЈАМО ЗА ВАС

Да ли сте "НАЈБОЉИ У СРБИЈИ"? 2021 година најбољих!

Избор "НАЈБОЉИ У СРБИЈИ 2021". Да ли сте Ви најбољи?

НАЈБОЉЕ У СРБИЈИ 2020