1. „HR“ је ту за запослене;
Запослени су наше богатство, запослени су на првом мести, ми смо ту за наше запослене итд. итд.

Истина:
„HR“ није заступник запослених. „HR“ подржава руководство и мисију организације. Успут речено многи менаџери људских ресурса не добијају чак ни овај значај у организацији. Ако дође до „гужве“ „HR“ ће увек подржавати организацију и директора јер на тај начин подржава себе. Уосталом зна се од кога добија плату.

2. „HR“ је поверљив;
Можете све што желите да кажете „HR“ -у јер поверљивост се подразумева.

Истина:
Не, није тачно! „HR“ има обавезу да води рачуна о интересима организације на запослених. Ако кажете нешто “поверљиво”, постоји врло велика шанса да ће информације бити подељене с другима у организацији. Реалност је да „HR“ мора смањити ризик организације. Ваша „лудост“ коју сте урадили или планирате да урадите садржи тај ризик који мора бити смањен.

3. Нису знали да ће доћи до отпуштања.

Истина:
Наравно да јесу. Али, не могу рећи свима и да направе панику у организацији. Дакле, најблаже речено не говоре истину. То није лепо, али нема другог начина.

4. „HR“ отпушта људе.

Истина:
„HR“ само даје информацију да сте отпуштени. HR не доноси одлуку да се некоме да отказ. Менаџери су ти који запослене отпуштају. „HR“ само подржава ту одлуку и често утиче на менаџера да донесе такву одлуку, али они не одлучују. Менаџери, да би скинули одговорност, окривљују „HR“ - али и то је лаж. „HR“ саветује менаџере о последицама ако се не предузму одређене радње. На крају, лидери доносе коначну одлуку о томе шта ће се заправо догодити.

5. Менаџери људских ресурса су одговорни за равнотежу између посла и живота;
Зашто би „HR“ био одговоран за равнотежу? Не постоји равнотежа између посла и живота, само постоји ВАША слобода избора између рада и живота. Њихово (мисли се на организацију), је да траже и да захтевају а ваше је да ли то прихватате или не! Али, у универзуму менаџмента људских ресурса постоји бескрајно изражена жеља да све знамо и да смо у све уплетени (ваљда тако себи дајемо на значају) па и причање о балансу и настојању да га остваримо је само једна тема да се искажу стручњаци који знају све о људима.

Истина:
Запослени су одговорни за своју равнотежу између посла и живота, а ако желе више новца, промоцију и славу, мораће да раде више. То је истина, чак и ако су паметни као победници циклуса „Слагалице“. Ако сте случајно или намерно запослени који ово чита, стварност је да је пословни свет хаотичан, и сви се труде да га максимално украсе. Већина компанија се труди да има, или да оспособи раднике у односу на посао (више прихода увек помаже у том смислу), али увек ће сматрати да ако остварујете боље и радите више да је то ваша дужност и да је то у неку руку - бесплатно. Уосталом, ако желите баланс можете користити јогурт са тим именом.

6. Жеља компаније је да пружи што више бенефита запосленима.
Најтужније је код ове лажи, наша неспремност да запослени буду одговорни за резултате свога рада. Већина нас никада не покушава да промени понашање запослених кроз подстицаје или казне. Увек се то ради зато што се само нада да ће постићи нешто што се жели и што је негде прочитао да треба да се тако ради.

Истина:
Да имамо храбрости, рекли бисмо запосленима: ми нисмо Деда Мраз. Ми пружамо бенефиције јер се то очекује у овом свету како би опстали у игри талената. Ми немамо никакву контролу над новцем или ти буџетом који би био, или јесте планиран да наградимо некога. Врло депресивна игра „HR“ као стратешког партнера у великој већини случајева.

7. Бићете плаћени за остварене резултате.
Сви воле да виде и да имају доброг радника који ради 150% својих могућности, да би можда изборио 10% повећања само зато што је „звезда вредноће“. Награда која нема никакве везе са промоцијом и напредовањем. Разлог је прилично једноставан, у овом дарвинистичком свету који је преплављен глобализмом и глобалним пословањем, притисак који носе трошкови је огроман. Ако хоћеш да радиш за минималац, онда је „ок“, али ако нећеш „одо“ ја да отворим фабрику у „Гангладеш“ тамо раде за 2 долара недељно.

Истина:
Менаџери људских ресурса углавном обожавају просечне раднике јер једино тако може функционисати пословна формула. Ако би награђивали сваког ко оствари резултате преко норме ништа не би било од планиране зараде организације. Зато менаџери воле просечне. Типичан пример је норма која мора да се пребаци. Норма је тако постављена да ни машина није пројектована за такав капацитет а камоли човек који ради за њом да га достигне. Разлог је јасан – профит организације је на првом месту, а не зарада запосленог.

8. Ми желимо само најбоље (А) играче.
Желимо само "А" играче. Постоји само један мали проблем са овом теоријом, нема их довољно.

Истина:
Нису сви“А“ играчи. Нема их довољно. Оно што нам је потребно да будемо мало свесни своје стварности, да будемо поштени и да исказујемо поштовање. Стварност је да нам требају солидни људи који такође свесни обавеза и одговорности, који не мисле да ће фабрика стати ако они оду. Једино што нам остаје како да решимо тај мали проблем што њих 90% мисли да су „А“ играчи и да могу да гурају нос у све. Овај пут нећемо да образлажемо да и „А“ играчи желе „А“ услове од „А“ компанија.

9. Сви су овде равноправни то јест једнаки.
Само се трудимо да се не докаже дискриминација. А ако се и докаже, онда идемо на поравнање и договоримо се и све остаје као тајна. Тако је законом дозвољено. Ако се нешто „неједнако“ деси и изађе у јавност, онда се одговор потписује са организација, док ако се продаје знање онда је потпис наравно пуно име и презиме и титула „HR“. Ми смо менаџери само док се не деси дискриминација у организацијама. И још нешто, сваки индивидуални перформанс који је већи од уобичајеног, понови се више пута и постане видљив, постаје опасан. У том тренутку, нико није истински једнак; људи треба да дају једнаке доприносе предузећу, најбоље по 130% и да нема искакања.

Истина:
Сви су једнаки док се не виде пословни резултати, онда се доносе одлуке, конфликти решавају и зна се ко производи. Добра вест је да је процес добијање резултата ослобођен од дискриминације али добијања награда није. Уосталом сви смо једнаки док се не докаже супротно, а и кад се докаже опет смо једнаки јер смо се поравнали и нико не говори о томе.


Прочитајте и ово: Српска инвестициона етика