Етика је увек лична. Не постоји друга сем личне. Одговорност је увек и потпуно само лична у свакој ситуацији. Ако није лична, није ни етичка. Ниједна активност није етичка ако није лична. Ако је израз личности само интелектуално или ментално покоравање стандардима или кодексу понашања, начину које није природно свесно и које познаје себе, онда не можете да видите колико је неетичан ваш израз (показан у ставу, начину понашања или предузете акције).

У том случају чак и ваши добри изрази (ставови, акције, понашање) су неетички. Израз који одговара ситуацији и понашање којима недостаје суштинско лично уверење и унутрашње јединство свести су такође изрази личне етике, али у том случају етичка етика је неетична; она чак и не признаје своју властиту позицију и не може је препознати. Обухваћена је навикама страха и избегавања истинског виђења у свакој ситуацији. Она се пре може описати као заинтересованост. Чиста етика је стање спознаје, а не списак одговарајућих поступака, и то да је спознаја пре свега референца на знање о себи, а знање о себи је веома ретко. Само одговарајући одговор одражава употребљивост и обично се заснива на страху, док истински етички одговор може врло често захтевати оно што се сматра општим неприкладним одговором у објективном опису ситуације.

Стога, људи природно избегавају знање о себи и чак преферирају да се прилагоде некоме или нечему - богу, гуруу, вођи, лидеру, шефу, генералу или држави. Према томе, знање о себи је ретко и то значи да је етичко понашање ретко. Понашање, чак и „добар“ израз који је фундаментално утемељен у објективном, споља датом и прописаном (одређеном обрасцу) понашању није фундаментално етичан; он је у основи роботски (машински), без срца (или душе), недостаје повезаност са личним убеђењем, лишено знања о себи и свакој датој ситуацији, својевољна превара и избегавање одговорности. Етика није ништа друго до етичко стање свести, а не списак одговарајућих одговора и понашања; то је темељна лична позиција особе која на крају делује или из страха или из слободе самоодржања. Слобода се огледа у избору – остати такав какав јесам или изгубити себе и открити аутентичност.

Тешко је наћи етичку особу (особу с личном етиком).

Многи ће умрети и/или убити у интелектуалној и емоционалној послушности, у објективно датим и фиксираним стандардима ауторитета, мислећи да се понашају етички у име једног или другог ауторитета, вође, лидера, бога (најбоље се огледа у примерима диктатора или лидера тј. вођа политичких партија које су дуго на власти), али они само одражавају одређену и врло уобичајену површност свести, равнајући се или поистовећујући се исто са другима.

Ово није лична етика. Лична етика би дефинитивно проузроковала да се здрава свест супротстави и против таквог лидера, вође и било којег ауторитета чија је форма догма, која у нечије име или право само захтева послушност, и није ништа више од ауторитета заснованог на „већ виђеном“ тј. објављеним теоријама, методама, традицији, манипулацији језиком (говором), тумачењем и псеудо стручњацима, експертима, зналцима - чак и када су искрени. Лична етика је апсолутна лична одговорност без изузетака, посебних случајева или етичких лекс специјалиса. Изван свести истински етичке, аутентичне личне етике је огромна одговорност и крајњи ризик. Из свести о истинској етици, одговорност и ризик су неизбежни.

Природа побуне је оно што изненађује. У неким случајевима она (природа) чини да су неки појединци и ентитети били у стању све јасно видети и изабрати. Имали су и могућност да се побуне против решења на које су и сами пристали. То је оно крајње „зло“ и крајњи облик самоуништења које мало брине о својим многобројним (колатералним) жртвама.

Етика је увек лична. Ако није лична, онда није „етичка“. Не постоји друга врста етике, само лична. Увек и у свакој ситуацији је само потпуна и лична одговорност. Ниједна акција и ниједно понашање није етичко ако није лично.

Прочитајте и ово: Основни процеси развоја запослених кроз образовање и обучавање у предузећу