Какву Србију желимо?

Какву будућност желимо, за себе, за нашу породицу, комшије, за нашу заједницу, за нашу домовину?

Садашња медијска политичко-изборна слика, коју нам „цртају“ претеденти на положаје или позиције са којих би одлучивали о нашој будућности, је прилично опречна. Једни би да граде, други би да руше, једни гледају у будућност, други гледају у прошлост. Једни би да изграђују сјајне односе са свима, други би да се свете и да се стављају на једну страну.

Некоме је Србија све на свету, другима је пречи свет него Србија. Некоме је Стефан Немања важан за Србију, другима је важан за Маринкову бару и Рашку.

Демократија и потпуна слобода речи, неодговорности, непромишљања за изговорено, нас је довела до дневно политичког ријалитија у ком се потпуно заборавило да прејака реч може да поништи све што се градило током живота и да убије. Ту смртну јачину речи осетили су чувени српски песник Бранко Миљковић на чијем гробу стоји епитаф „Уби ме прејака реч“. Сличну судбину је доживела и наша млада суграђанка која је одузела себи живот зауставивши га у тренутку када је требала да живи пуним плућима.

Српски политичко-медијски простор је пун прејаких речи. Чини се, у овом тренутку да Србија бира између Вучића и свега осталог наспрам Вучића.

Парадоксално је што су се стране промениле, па су некад странке које су тежиле ка светлијој бућности, просперитету (Демократска странка и остали наспрам Слободана Милошевића, социјалиста, ЈУЛ-а, радикала), сада постале старе и деструктивне, које теже ка прошлости, рушењу, освети, мржњи према свему и према свакоме ко је, према њиховом схватању, синоним за Вучића. Док су некадашње „старе“ снаге постале нове и боре се за напредак.

Питања која се намећу из такве супротности, планиране освете, пласиране рушилачке мржње, јесте: да ли ће народу, грађанима бити боље када се споменик Стефана Немање пресели у Маринкову бару, када се врати железничка станица и када се затрпа метро или сруши Кула Београда?

Да ли ће народ и грађани после тога имати веће плате, пензије, да ли ће бити мање незапослених?

Илузорно је и помишљати да се могу избрисати дела које је иницирао, урадио Председник Вучић и Влада Републике Србије. Много је путева, фабрика, мостова, болница изграђено да би се избрисао његов/њихов траг у Србији.

Требало би се позабавити битнијим животним питањима и истинским друштвеним проблемима, а не мржњом, злобом и периферним стварима.

Једни (СНС), су приказали како би требало да изгледа Београд до 2030.

Ови други који би да руше, могли би истом техником, приказати своје виђење Београда и како ће изгледати Београд под њиховим вођством (мада је то прилично једноставно треба само узети слике из архива).

Немојте деструкцијом, мржњом, злобом уништавати туђе животе и дела кад сте већ уништили себе и свој рад.

ПС: Како ствари стоје, многима из опозиције, ако планирају да се баве политиком и да остваре успех то јест победе на изборима, требало би омогућити похађње СНС академије да нешто науче, јер од њихових академија слаба је вајда.