Некада се није могло слободно мислити и причати све и свашта. Пад зидова (берлинских, источних и југосисточних), нам је донело ту слободу, али се испоставило да је доласком слободе мишљења мали број људи способан да исто и чини. Стиче се утисак, да је мишљење (и говор) „вође/а оркестра слободног и демократског света оличеног на западу“ то што треба да се мисли и да је то оно што се назива слободом.
Да ли је освајање (наметање) слободе мишљења, говора, воље донело могућност бирања или западно политичко једноумеље које се заснива на култури долара?
Умишљење слободе није слобода, само смо једну врсту затвора, оличеног у „једино паметним коминистичким и посткомунистичким вођама“, заменили са „једино паметним демократским лидерима“.
Ослобађање и доношење културе слободе мишљења (и говора), испоставило се да је у ствари само наметање једне културе и укидање свих осталих, да је то стварање човека без идентитета и критичких способности, човека који не уме да мисли. Ово ослобађање захтева негирање свега што је наше, културе, традиције, језика, историје, јер то је основни предуслов ако желимо да се декларишемо као чланови „развијеног западног слободног света“. То је само лукав, префригани (неки би рекли мудар) начин да се добровољно одрекнемо свега, да не будемо више мама и тата него „оно“ да не верујемо више у Бога него у лидера (нарочито конзумеристичког- онога што нам даје слободу бирања у трговини).
Живот је постао трговина где је надмудривање основна варијабла односа.
Неслагање са наметнутим ослобађањем од свега чини нас нашим, оца, мајке, породице, језика, Бога, историје, чини да смо отпадници, тог „универзалног консензуса“? Наметнути лични конформизам као крајњи производ донете унивезалне слободе мишљења и говора, стандардизовање слободе воље као највише вредности, нарочито у ослобођеним територијама од комунизма и социјализма, је ништа друго него вешто упаковани производ опште потчињености једном Богу- њиховом.
Само увођење слободе мисли, говора, воље је праћено и увођењем новојезика. Новојезик је сдушно подржан агоритмима и оним следбеницима који су са лакоћом одбацили вредности матерњег језика и себе пронашли као јединке, припаднике, чланове групе „интелектулано надљуди“, који пропагирају универзалне вредности а у ствари пропагирају једноумље и само једну вредност – њихову. Заборављајући при томе да са тиме одбацују све вредности које су понели од својих родитеља, породице, социјалне средине, народа, и тиме прихватају туђе вредности из туђих породица, од туђих родитеља, туђих народа, туђе културе.
Да ли је туђе боље, лепше, слађе него наше?
Новојезик (читај Српски језик са примесама енглеских речи) је „фенси“, „кул“, ми не мислимо него „тхинкирамо“, ми се не развијамо већ девелопирамо, ми се не усавршавамо већ билдингујемо (нарочито тимски) итд.итд.
Такође, да не би прекршили закон који нам намеће „правилно понашање према полу и роду, треба узети у обзир да новојезик је „џендеристички“ настројен. Џендеристичка слобода која је проистекла из наметнуте слободе мисли, воље, омогућава самоидентификацију, то јест, да свако, па и дете, може да искаже своју вољу и да данас буде мушко, сутра женско а како време иде сутра ће бити нешто треће. О овоме је писао Проф. др Слободан Антонић у „Речнику појмова родне равноправности ЕУ на српском језику“ који је објавило Координационо тело за родну равноправност (овде). Са становишта актуелне џендер идеологије, довољно је изјавити да си жена – чак и без медицинске (хормоналне и хируршке) транзиције – па да стварно будеш жена (овде), или да се идентификујеш као мушкарац па да будеш мушкарац (овде).
„Мени је најзабавнији императив џендер идеологије да наше емоције, укључив и осећај сексуалне привлачности, према трансженама мора да буде апсолутно исти као и према женама. „Оне јесу жене, и свако ко неће да се с њима забавља и има секс обични је фашиста“, кажу нам.
На ово се, тренутно, највише жале лезбејке (овде). Оне су чак урадиле и истраживање о сексуалном насиљу које доживљавају од трансжена (овде).
„Лезбејке су под великим притиском унутар својих ЛГБТ+ група да прихвате трансжене као сексуалне партнере како не би биле означене као терфаче и искључене из тих група“ (овде).
Дојучерашњи мушкарци, наиме, који су се „осетили женом“, масовно долазе на лезбејске сајтове за упознавање, заказују састанке, а онда инсистирају да је секс са њима исти као и секс са сваком другом женом – „пенис се сматра женским органом, а хетеросексуални однос је сада редефинисан као лезбејска сексуална пракса“ (овде).
Наравно! Ако је довољно „да се неко самодефинише као жена да би био жена“, као што то стоји и код Зоране Михајловић, онда је и пенис трансжена „женски уд“, а његово коришћење у сексу са женом „лезбејски секс“. Који део није јасан?
Међу апсурдним последицама џендеризма спада и то да деца „бирају“ пол. У Шкотској деца, већ са четири године, могу да у (пред)школским установама „одабирају“ пол без сагласности родитеља (овде). Пазите тај апсурд: дете нема пословну способност, па ни бирачко право, јер није довољно рационално (зрело) да може да предвиди све последице свог делања у економским и политичким стварима. Али, већ са четири године може да савршено разуме све последице промене пола, при чему у томе не могу да га ограниче чак ни његови родитељи!“ – Апсурдистан, Слободан Антонић, Правда.
„Слободан сам само ако могу да мислим, кажем и да чиним оно што хоћу“ – проверен рецепт за анархију, безвлашће и сво зло овога света које исказује Содома и Гомора.
Једноумље презентовано као глобализам, ко је је невино за све злочине јер је сваки злочин презентован као колатерална штета, донело нам је ресурс, уместо кадра (на истоку) и персоне (на западу), упакованог као људски, а у ствари је само обртно средство у радном процесу. Некада су људи били носиоци привредних активности а сад су највећа вредност. При том треба имати у виду да кад се исказје вредност некога или нечега онда се ствара и могућност трошења те вредности.
Елем, све ће то алгоритам очовечити!
ИЗДВАЈАМО
-
Време бирања. Како успешно одабрати лидере!
-
НАЈБОЉИ У СРБИЈИ 2022
-
Србија земља могућности
-
Промена парадигме.
