Садашње пословање у Србији је у таквом стању, што се тиче односа послодавац – запослени, али и обрнуто, да је етичко питање постало питање свих питања за менаџере људских ресурса. Кад се покреће то питање ту се не ради о томе да ли је неко срећан или несрећан на послу. Ту се ради о малим стварима, јер као што се добро зна, ситнице живот значе, а ситнице на послу и раду знају и те како да улепашају живот али и да га загорчају.

Начин комуникације, повишен тон, да ли је неко нон-стоп нервозан, начин одлучивања, расправе, погађања, лицемерје у пословању су само неке од „ситница које пословни живот“ значе.

Пише: Братислава Радовановић

Храбар ћути и када пати, слаб кука и када ужива, а у Србији када вам кажу да ће вам нешто бити завршено, заправо значи да од реализације посла, нема ама баш ништа. Храбри ће дакле, опет прећутно прихватити тај куртоазни пословни манифест пословања, а они слаби ће већ имати достојну тужбалицу.

Етика је увек лична. Не постоји друга сем личне. Одговорност је увек и потпуно само лична у свакој ситуацији. Ако није лична, није ни етичка. Ниједна активност није етичка ако није лична. Ако је израз личности само интелектуално или ментално покоравање стандардима или кодексу понашања, начину које није природно свесно и које познаје себе, онда не можете да видите колико је неетичан ваш израз (показан у ставу, начину понашања или предузете акције).