Менаџмент људских ресурса 2020-2021 под налетом ковида 19.

Те 2020. нико није ни слутио шта нам носи наредна година. Сада када смо кусали ту будућност, схватили смо да ако желимо напред морамо више, много више да се усредсредимо на човека, на оно што значи и са собом носи људски однос, па тек онда на радни. Можда је ово прилика да схватимо колика је повезаност запослених и организација у којима раде, колико је битан осећај припадности организацији, колико је важна посвећеност, колико је важан баланс између радног и приватног живота и колико све то има смисла.

Ковид садашњица је нам је реално показала вредност и значај људскости у раду, људе (менаџере људских ресурса) који су надлежни, самим тим и одговорни, за запослене (читај људе) у организацији.

Током 2020 сви су од HR-а очекивали помоћ. ТОП менаџмент је имао захтеве који су се односили на трошкове, а то значи да ако нема људи нема ни трошкова. Ови други су (запослени) су такође имали своје захтеве који су се огледали у томе да им се омогући да раде и да могу својим радом измирити трошкове живота. А људи који су задужени и за прве и за друге, (менаџери људских ресурса), су виђени као излаз. 

need help 1200px 01

 

Ковид садашњица је показала такође, колико нам је друштво подељено и (не)функционално. Ковид садашњица показала је, такође, ограничену моћ државе јер временски период ковида изазвао велико незадовољство код једног дела народа. Тај незадовољни део је сматрао да им је угрожено право на "нормалан живот", а самим тим да им се крше основна људска права и да држава мора да уради нешто поводом тога.

Показало се и колико је аналогних и дигиталних чланова друштва. Колико је оних који су у „клауду“ а колико је оних који су још увек на земљи и традиционално се држе људских вештина и могућности. 

Да ли је држава урадила довољно поводом тога?

Да ли су организације и менаџери људских ресурса радили самостално или су радили у сарадњи са државом?

Да ли су били за или против мера државе?

Да ли су дали или опструирали подршку државе?

Да ли смо научили нешто током претходне године?

Након годину дана сасвим је евидентно да смо променили људско понашање. Раздвајање, држање социјалне дистанце, лична заштита кроз коју се повећава друштвена, вакцинација, одговорност, све су то показатељи промена људског понашања. Уосталом знање које не мења људско понашање је бескорисно.

Ако желиш успех онда се мораш мењати, јер сваки прогрес захтева промену. Али свака промена не значи и прогрес а још мање успех. А озбиљност садашњице нам казује да се нешто мора урадити како на појединачном тако и на колективном (организационом) нивоу. 

 

1 S uS0OnsRwCH6 qKv h SA

 

Нов начин размишљања о радним односима или будућности нам казује да нова, садашња нормалност представља нужан избор. Такође, представља и нови почетак.  

У садашњој нормалности многи су схватили да имају своје право на срећу и да угрожавање тог права уједно значи и угрожавање личних права и слобода.  Заборављена је разлика између права на потрагу за срећом и права за срећу те се себи дозвољавало много што шта и тражено је много шта.

Нешто попут кинеске клетве „ да живите у занимљивом времену!“ - истицање суштинске двосмислености у значењу „интереса“, и коегзистенције различитих типова људи који не живе у истим временским оквирима, а ковид садашњица је показала да се ово не односи само на људе него и на државе.

 

ИЗДВАЈАМО

Мотивисање запослених од стране најбољих менаџера

ШТА НУДЕ ПОСЛОДАВЦИ под ставком "Радни услови"

Како да човек постане РОБот