Димитрије Боаров: Рад за странце

Они који раде у страним компанијама по глави створе око 30 одсто више бруто додате вредности од оних који раде код домаћих резидената и код државе.

Кинеска компанија Зиђин копер Србија, која је пре неколико година преузела РТБ Бор, суочила се ових дана са отпором синдиката према садржају новог колективног уговора којим менаџери ове фирме наводно покушавају да “елиминишу стицање исте зараде радника без обзира на радни учинак”.

У ствари, реч је о увођењу разноврсних бонуса запосленима који раде више, у компанији у којој су просечне плате већ 97.824 динара месечно (што је за 53,9 одсто више од просека у Србији), али синдикати сматрају да ће се средства за те бонусе намакнути смањивањем износа за топли оброк, сменски рад, регрес, минули рад, износа за солидарну помоћ након смртног случаја члана породице, помоћи при рођења детета, као и смањења јубиларних накнада за све запослене. Све то ће, наводно, угрозити старије раднике, па радничке организације оцењују да су предлози пословодства у супротности са српским законодавством и од владе траже заштиту.

Не улазећи у аргументе једне или друге стране у овом спору, морамо приметити да већина запослених у страним компанијама (нарочито оних које у већинском власништву држе западноевропске компаније) ипак нису незадовољни третманом власника, осим што им смета висока радна дисциплина које менаџери таквих компанија намећу. Истина, има конфликата и у другим срединама, где страни менаџери нису увек у стању да проникну у разноврсне “додатке” платама који су још у некадашњој СФРЈ били резултат “самоуправног социјализма”, али у знатној мери и инструменти за саботирање од власти често наметнутих лимита унутрашње расподеле дохотка.

Упркос тим спорадичним јадиковкама радничких синдиката да се у Србији код странаца ради више, што се недовољно компензира сигурнијим и обично вишим месечним надницама, немам осећај да наша радничка класа више воли да ради код домаћих послодаваца, осим у случају када је тај послодавац држава. Пошто наша јавност нема увид у много анализа “разлика” у положају запослених код различитих власника (приватника, странаца, државе) овде се ваља осврнути на веома документован преглед тих разлика који је сачинио Републички завод за статистику почетком ове године (са ослонцем на податке из 2018. и 2019).

Димитрије Боаров

Ако погледамо само 2019. годину, видећемо у овом прегледу да је у предузећима у Србији било запослено укупно 1.124.025 радника. Од тога је 264.250 било запослено у предузећима са 50 одсто или више страног капитала (код домаћих приватних предузетника 666.676 лица, а у предузећима у државној својини 188.956 упосленика, плус нешто “нераспоређених”). Упрошћено, види се да је од укупно запослених – око четвртина свих запослених у предузећима с већинским страним капиталом. Међутим, та четвртина запослених код странаца 2019. “створила” је око трећину бруто додате вредности укупно створене у Србији. Још је упечатљивији однос БДВ по запосленом између српског просека и оних који раде код странаца. Они који раде у страним компанијама по глави створе око 30 одсто више бруто додате вредности од оних који раде код домаћих резидената и код државе. Кад упоредимо раднике код странаца и само оне код домаће државе као послодавца, неравномерност је нешто мања, БДВ по запосленом код првих већа је “само” око 18 одсто у односу на оне који производе за државу као власника.

Неко ће рећи да су компаније у Србији са страним уделом капитала већим од 50 одсто углавном новоизграђене и повезане с моћним спољним ланцима, или су странцима продате као натпросечно боље опремљене од наших просечних и технолошки заосталих, или имају у просеку далеко већу продукцију и шире спољно, па и унутрашње тржиште, или код државе имају више подршке, стимулација или привилегија од домаћих, итд., али зашто су онда успешније и од оних у којима газдује наша држава? То је прича која је одавно испричана, али она нема довољно одјека ни код наше власти, а поготову нема популарност у ширим слојевима народа, који се већ 200 година подучава да су страни власници експлоататори и да представљају опасност за наш суверенитет.

Извор: Нови магазин