ОД "HR" (људски ресурси), ПРЕКО ТР (технолошки ресурси), ДО КР (киборг ресурси)
Прошле године (мисли се на 2019), у ово време углавном смо били заокупљени са мислима како и где за празнике, колико слава стићи и обићи, јесењи, зимски распуст, нова година и сви смо били „инфицирани“ новогодишњим временом. Да смо тада наслућивали шта се спрема и чиме ћемо бити „инфицирани“ мислим да би време прошлогодишњих празника другачије планирали (а можда и не би).
2020. Основе међуљудских односа, сам темељ на којима је почивао однос послодавац – запослени суочио се са изазовом који је изнедрио милион других мањих изазова који су се разгранали попут пузавице грлећи све и црпећи све из онога што је пригрлила.
Нико није ни слутио шта нам носи будућност.
Сада када кусамо ту будућност, можда нам је дошло одоздо у главу да ако желимо напред морамо више, много више да се усесредимо на човека, на оно што значи и са собом носи људски однос, па тек онда на све друге односе па и сам радни однос. Можда је ово прилика да схватимо колика је повезаност запослених и фирме у којој раде, колико је битан осећај припадности организацији, колико је важна посвећеност и колико све то има смисла.
Да ли сада можемо да кажемо да је рад на даљину предност? И ако је предност у чему је предност? Да ли је предност то што су мањи трошкови или што има мање људскости у радном односу? Да ли је предност то што се гледамо преко екрана а не очи у очи? Да ли је пауза и кафа на тој паузи истог укуса као кафа и разговор кад имаш колеге на дохват руке? Колико људског има у овој такозваној новој нормали? Где је ту и каква треба да буде култура организације?
У ком правцу иде пут ка напред?
Ковид садашњица је нам је реално показала вредност и значај људскости у раду, људе који су надлежни, самим тим и одговорни, за запослене (читај људе) у организацији.
Током 2020 сви су гледали у њих, као у мобилни и очекивали помоћ. Ако је нису могли добити одмах ређали све по списку, ако су је добили патетика у виду захвалности није изостала.
Ови са врха су имали превасходно захтеве који су се односили на трошкове, а то значи да ако нема људи нема ни трошкова. Ови други су који су представљени као иницијатори, подстрекачи трошкова су такође имали трошкове у виду трошкова живота и потреба породице. А људи који су задужени за људе, ове одозго и оне одоздо, (менаџери људских ресурса, капитала, потенцијала, талента и свега другог људског), они су представљали излаз пре свега помоћни, јер главни излаз нико није хтео да користи поготово својевољно.
Ковид садашњица је показала такође, колико нам је друштво подељено и функционално. Подељеност се огледа колико је аналогних а колико је дигиталних чланова друштва. Колико је оних који су у клауду а колико је оних који су још увек на земљи и традиционално се држе људских вештина и могућности.
Да ли је ковид садашњица показала да су „тамо неки“ желели само да убрзају избацивање људскости из организованог људског живота, како би нам предочили како смо слаби и подложни уништењу, или су желели да изазову супротан ефекат?
Ако узмемо у обзир да одељење за људске ресурсе привлачи бескрајан ток инвестиција, да крива која показује трошкове или боље речено интересе иде вртоглаво на горе, онда постаје сасвим јасно да прво шта треба урадити је изазвати кризу идентитета професије. Врло мудро, до танчина испланирано, временски одређено, методолошки дефинисано.
Све то под плаштом људскости и борбе за људскост.
Ако желиш успех онда мораш се мењати, јер сваки прогрес захтева промену. Али свака промена не значи и прогрес а још мање успех. А озбиљност садашњице нам казује да се нешто мора урадити како на појединачном тако и на колективном (организационом) нивоу, да ако не прихватиш промене да си најблаже речено ненормалан, а да су сви други нормални, у ствари сви други су новонормални.
Нов начин размишљања о радним односима или будућности нам казује да нова нормалност представља нужан избор где мање има људскости него што је икада било, да представља један почетак и то почетак краја људских ресурса и рађање нове будућности за све новонормалце који уместо матичног броја имају као идентификацију ајпи адресу.
Наставиће се…
или како кажу ови други стеј тјунед.
П.С Да ли ће људскост увек бити на мети дистанце у наредном периоду?
др Срећко Стаменковић - Родољуб, Србин, научник, истраживач, предавач, практичар са богатим искуством рада као менаџер људских ресурса у Европи (Србија, Босна и Херцеговина, Аустрија, Швајцарска, Норвешка, Украјина) САД, Индонезија, УАЕ, Азербејџан. Област експертизе стратегија, планирање и развој оперативног, организационог и развојног менаџмента управљања људима и организацијом.
