Пише: Лела Саковић

„Конкуришем уместо Вас за посао. На сваки следећи одлазак у исту фирму – попуст 20%“.

 

До овога је, у шали, дошло у друштву неколико особа које већ годину дана очајнички траже посао у компанијама. Кажу, толико су искусни и већ отпорни на понижења, да сад могу да иду уместо других, како би бар те друге поштедели стреса.

Девојка из друштва која конкурише на ПР позиције рече како је постало нормално да потенцијални послодавац већ на првом разговору кандидатима подели „домаћи задатак“ отприлике овакав: да напишу стратегију комуникације ка свим циљним групама, са предлогом активности за наредних годину дана! Готово по правилу, компанија том приликом не прими никога, а после неколико месеци расписује конкурс за исто радно место. Неки од кандидата тврде да се њихови предлози у међувремену активно користе, што уопште није немогуће.

Још један пример је „писање кратке приче на задату тему“, слободним стилом, уз напомену „пустите машти на вољу“. Замислите особу од рецимо четрдесет година, са петнаестак година радног искуства у озбиљним компанијама на солидним позицијама, и са гомилом додатних курсева, обука и урађених пројеката иза себе, која добије сличицу по којој би писала причицу? Образложење би могло бити да је у питању део психолошког теста, како неко тумачи симболе на слици исл, али за особу са врло јасном биографијом задатак делује више него понижавајуће.

Врхунац понижења за једну од ових особа био је кад је менаџмент у некој компанији заказао други круг разговора, и петнаест особа сместио у исту просторију да истовремено – углас – одговара на питања по принципу „ко је јачи“. Неки од њих радили су у другим фирмама и нису били расположени да се тако јавно експонирају, али и многима другима је остао горак укус у устима – па зар нас тестирате за арену?

Стрес на самом разговору за посао – али не онај позитивни који изазива мало јачу трему, већ овај изазван понижавајућим односом – постао је већ нормална појава. Али оно што још није постало уобичајено, а што на крају може да докусури кандидата јесте случај из једне велике домаће компаније, познате по томе да је „пожељан послодавац“. Пошто су изабрали кандидата којег ће запослити, осталима су послали „фидбек“ где су детаљно описали зашто их нису примили, и шта би по њиховој процени кандидат требало да уради на себи, за убудуће. Али не зато да би могао да ради код њих, већ као „добронамеран савет за даље тражење посла“ који укључује чак и коментаре на физички изглед?!

Чињеница коју заборављају и послодавци и кандидати јесте да свако на свету има право да бира: као што послодавац бира запосленог, тако и запослени има право да бира да ли жели да ради у одређеној фирми. Рећи ћете, па ваљда жели чим се пријавио на конкурс? Али управо тај конкурс место је где се и кандидат упознаје са корпоративном културом, а једним делом и са корпоративном климом – како ће се осећати ако ту почне да ради. Ствар је само личног поштовања, да ли ће због тренутне беспарице, или општег притиска у држави „видиш да нигде нема посла, узми шта ти се пружи“ – пристати на рад у окружењу у којем се неће осећати добро?

  

(Извор: Пословна комуникација )